• 0 Items - 0,00
    • Trenutno nema proizvoda u korpi.

Blog

verski praznici

Bila je subota, šesti jun. Dežuran sam. U poliklinici bolnice u kojoj radim, koja uz ostale neophodne sadržaje ima i kapelicu za obavljanje verskih obreda, već od pola osam ujutru mogla se primetiti neuobičajena živost, baš oko kapelice. Živost pripreme liturgije. Kažem neuobičajena zato što nisam znao da je tog dana neki značajniji verski praznik, a intenzitet priprema odgovarao je baš nekom takvom, značajnijem verskom prazniku.

Super, rekoh sebi. Svaki značajni verski praznik podrazumeva i značajniju trpezu. To znači da sa kolegom sa urologije, koji je igrom slučaja dežuran sa mnom ovog istog dana, koji je moj istomišljenik po pitanju verskih praznika, a pogotovo trpeza, možemo mirne savesti poručiti za ručak pečenje, umesto inače odličnih kuvanih jela koje spremaju vredni bolnički kuvari za dežurnu ekipu.

Inspirisan ovom idejom odmah sam pristupio internetu, da vidim kom svecu da zahvalim za ovakvu priliku. Tamo sam, na Fejsbuk i Tviter profilu Srpske pravoslavne crkve, video da se radi o Zadušnicama letnjim (duhovskim). Odmah sam bio demotivisan za dalja razmišljanja o pečenju, tako da smo kolega i ja za ručak pristupili bolničkoj trpezariji i zadovoljili se (da li je pristojno reći uživali?) u supi, kupus salati i odličnom pilavu bolničke kuhinje.

Pogledajte sve knjige i izdanja i naručite: OVDE

Međutim, ovaj događaj naveo me je na razmišljanje o svom odnosu prema verskim praznicima. Ne mogu reći da ih ne volim, posebno one najveće, poput Božića i Uskrsa. Ali, kada pomislim na Božić, uz tu misao neizostavno ide praseće pečenje, kao što uz Uskrs neizostavno ide jagnjetina. Zadovoljstvo zabrane rada tokom verskih praznika slabije osećam, zbog prirode svog medicinskog zanata, koja ignoriše svete zapovesti uzdržavanja od posla u svetim danima. Jeste, medicina bi u tom smislu predstavljala bogohulnu disciplinu, kada ne bi posebnim amandmanima bila stavljena van religijskih pravila, zapravo se smatrala posebno bogougodnom aktivnošću. Sve to iz jednostavnog razloga što bolest ne obraća pažnju na verske praznike. Štaviše, oko najvećih praznika često naiđu epidemije boleština izazvanih prejedanjem, kao što je epidemija holecistitisa (upala žučne kese), izazvana prekomernim izjedanjem kuvanih jaja oko Uskrsa.

Kada tako sagledam stvari, onda i ne mora da me muči savest što izjednačavam Božić sa prasetinom i Uskrs sa jagnjetinom. Očigledno je da i mnogo veći vernici od mene na verske praznike gledaju na sličan način. Doduše, oni imaju i dodatno zadovoljstvo – zadovoljstvo nerada tokom verskih praznika, a time i jače motive da vole verske praznike. Jedino mi bude žao što političke veličine ne gledaju na medicinu i medicinske radnike slično kao religija, ali to je već druga priča.

Sve u svemu, toga dana smo kolega i ja ostali delimično uskraćeni, ali jedna od lepota verskih praznika je što na njih možeš uvek da računaš. To mi je palo na pamet negde predveče, iste subote, kada sam video da je kompletna scenografija zadušničke liturgije ostala na svom mestu, i za nedelju. To se nikada ne dešava slučajno. Krst, stočići prekriveni crvenom čojom sa zlatnom ornamentikom, ikone, kandila… sve je ostalo na svom mestu širom čekaonice poliklinike, u iščekivanju novog, jednako važnog verskog događaja.

Pogledajte sve knjige i izdanja i naručite: OVDE

Pošto Zadušnice ne traju dva dana, taj novi (sutrašnji) verski praznik možda zaslužuje pečenje. A i ako ne zaslužuje, pečenje možda bar može da se provuče uz taj verski praznik.

Tako je i bilo. Sutradan, u nedelju, pri odlasku iz dežurstva kući, video sam svečanu liturgiju u svečanoj atmosferi, mnoštvo naroda koji divno peva, sa brojnim snopovima trave razasutim svud po čekaonici poliklinike. Po tome sam znao da je u pitanju veliki praznik.

Opet internet, saznao sam da je praznik Svete Trojice (iako ne znam šta to zapravo znači). No, svejedno, čim sam došao kući izvadio sam jagnjeću plećku iz zamrzivača, aktivirao svoje sisteme ekspresnog razmrzavanja, i već oko pola dvanaest stavio meso da se peče.

Pogledajte sve knjige i izdanja i naručite: OVDE

I šta sada? Mogu da čekam pečenje i uživanje u njemu. Napisao sam šta sam imao, po tome bi trebalo da je sve u redu. Međutim, mene nešto muči. Nasuo sam sebi čašu svog domaćeg crnog vina (Cabernet sauvignon), i uz prijatan miris jagnjećeg pečenja iz rerne počeo da analiziram svoje emocije.

Na ovom mestu pravim kratak prekid, zato što šaljem NAJVEĆU POUKU: RAZMIŠLJANJE O SVOJIM EMOCIJAMA PREDSTAVLJA NAJZNAČAJNIJU MISAONU AKTIVNOST ČOVEKA. IZBEGAVANJE RAZMIŠLJANJA O SVOJIM EMOCIJAMA GENERIŠE SNAŽNU EMOTIVNU NAPETOST, ALI RAZMIŠLJANJE O SVOJIM EMOCIJAMA GENRIŠE JOŠ SNAŽNIJU EMOTIVNU NAPETOST. RAZLIKA JE U KRAJNJEM ISHODU: IZBEGAVANJE RAZMIŠLJANJA VREMENOM POJAČAVA NAPETOST, RAZMIŠLJANJE VREMENOM SMANJUJE NAPETOST. OVOGA NIKO NIJE POŠTEĐEN, OD NAJGLUPLJIH DO NAJINTELIGENTNIJIH. NAJINTELIGENTNIJI RECIMO RAZMIŠLJAJU O STRUKTURI SVEMIRA, TEORIJI SVEGA, I SLIČNO, SAMO DA NE BI RAZMIŠLJALI O SVOJIM EMOCIJAMA.

Nastavljam prethodno. Razmišljajući uz Cabernet i miris jagnjetine o tome šta me muči, veoma brzo sam shvatio da me muči ono što sam napisao o verskim praznicima. “Nečista savest?” pomislih. “Ogrešio sam se o Boga?”

Ma kakvi, Bog i ja smo oduvek u savršenom skladu. Još od kada sam shvatio da svaka patnja koja mi naiđe predstavlja njegovu lekciju. Zauzvrat mi je slao pomoć kada sam najmanje očekivao. Nisam mu zamerio to što su me te pomoći usmeravale u životu (uvek sam ih bez pogovora prihvatao), možda i mimo mojih zamišljenih puteva.

Ono što me mučilo (shvatio sam razmišljajući), to je mišljenje drugih, onih “religioznih”, koji će ovakvo moje predstavljanje verskih praznika doživeti kao uvredu. Uvredu sebe, uvredu svoje “religioznosti”, uvredu svog Boga.

Da, to je to. To je moj emotivni problem koji još uvek nisam razrešio. Iracionalni problem straha od povređivanja drugih, čak i kada sam siguran da su moji stavovi racionalni, a stavovi tih drugih iracionalni. Radio sam na tome, poznajem taj svoj problem, ali očigledno je da ga još uvek nisam razrešio. Moram nastaviti da radim na tome.

Pogledajte sve knjige i izdanja i naručite: OVDE

Opet, ono što znam i osećam želim podeliti sa drugima. Najvažnije moje znanje je VAŽNOST RAZMIŠLJANJA O SVOJIM EMOCIJAMA. Time što to svoje znanje pokušavam da podelim sa drugima delom umirujem grižu svoje savesti, ali istovremeno znam da neću umiriti bes i ozlojeđenost povređenih i uvređenih. Ali, ipak mi je lakše nego na početku, kada sam jedino osećao strah krivice. Ne krivice pred Bogom, već krivice pred njegovim “poklonicima”.

Moram prevazići taj strah krivice.

Zato ću onima koji se osećaju uvređeni mojim tekstom ovde reći: VI, BOŽJI POKLONICI, RAZMIŠLJAJTE O SVOJIM EMOCIJAMA, NE DOZVOLITE DA TO ČINE VERSKI PRAZNICI UMESTO VAS. SHVATITE DA JE UPOZNAVANJE SVOJIH EMOCIJA ONAJ PRAVI KONTAKT SA BOGOM, ZBOG KOGA NAM JE BOG I PODARIO MOĆ RAZMIŠLJANJA.

Ako neko i posle ovih mojih reči misli da je veći vernik od mene i bliži Bogu, ja ga izazivam na dvoboj. Za svog sekundanta pozvaću Boga, siguran da će mi se odazvati.

Nebojša Ivanović

08.06.2020.    

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *