• 0 Items - 0,00
    • Trenutno nema proizvoda u korpi.

Blog

featured-23.03.2021

Svrhe rada

Razvoj razmišljanja kroz evoluciju možemo uporediti sa izoštravanjem slike na optičkom instrumentu, kada od mutnih i slivenih detalja polako dobijamo jasno konturisanu sliku. Razmišljanje nije zaslužno samo za jasniji pogled, već svojim učinkom doprinosi i da se nejasno isprepletani nagonski motivi živih bića zasebno istaknu, čime postaju uočljiviji u svojoj posebnosti. U slučaju motiva za rad, kod čoveka je jasnije vidljivo nego kod drugih životinja da nije u pitanju jedino održanje života, nego i održanje života na što lakši i što lagodniji način.

Pogledajte sve knjige i izdanja i naručite: OVDE

Ne možemo se oteti utisku da prvi sofisticirani oblici ljudskog rada kao svrhu imaju za cilj da čoveka poštede ne samo od neizvesnosti preživljavanja, već da ga poštede i od samog rada. Odnosno, da smanje količinu rada a povećaju njegov učinak. Zašto se mučiti i preduzimati naporne i emotivno iscrpljujuće selidbe, kada se sve može rešiti izgradnjom sigurnog staništa, skladištenjem hrane, toplom vatrom…

Tako je, i to je važno! Imaju za cilj da ga poštede ne samo od rada već i od psihoemotivnog iscrpljivanja.

Pogledajte sve knjige i izdanja i naručite: OVDE

Prikazom prapočetaka sofisticiranijih oblika ljudskog rada donekle smo izašli iz sveta životinja, ali još uvek nismo došli do Engelsa. Međutim, prilično stabilno zavrtele su se navedene dve svrhe sofisticiranog i osmišljenog rada. Ako znamo da rad, pogotovo prekomerni nametnuti rad, predstavlja određenu vrstu psihoemotivnog iscrpljivanja, može se steći utisak da je odvajanje ove dve svrhe pleonazam. Razlika ove dve svrhe rada ipak postoji, na nivou dubljih emotivnih motiva. Rad nije uvek psihoemotivno iscrpljivanje, štaviše u ogromnoj proporciji predstavlja psihoemotivno zadovoljstvo; pritom, količina i kvalitet rada koji određuju da li će on biti iscrpljivanje ili stimulativno zadovoljstvo zavisi od niza činilaca društvenih okolnosti i individualnih karakteristika radnika, značajno se i kontinuirano menjajući kroz istoriju. Sve ovo zaslužuje posebnu i iscrpnu analizu, ali definitivno ne možemo negirati trend težnji da se što manjim radom dobije što više, nezavisno od toga da li se rad doživljava i kao zadovoljstvo. Psihoemotivno iscrpljivanje u svom najosnovnijem obliku možemo predstaviti kao strah od smrti – zbog nedostatka hrane, izloženosti predatoru… Ovo je jasno kada su u pitanju proste aktivnosti – seobe, i slično… Međutim, pošteda od psihoemotivnog iscrpljivanja kao svrha rada značajno se menja evolutivnim razvojem čoveka, pre svega razvojem razmišljanja i nastankom svesti o sebi. U uslovima postojanja svesti o sebi, strah od smrti prerasta svoju evolutivnu ulogu neposrednog očuvanja života. Čovek počinje smrti da se boji ne samo u funkciji opstanka, već i smrti kao prirodne životne pojave, kojom se život neminovno završava. Sa pozicije prethodne faze evolucije ovaj strah je iracionalan, i stvara novu iracionalnu emociju: želju za besmrtnošću.

Pogledajte sve knjige i izdanja i naručite: OVDE

Uporedo sa ovim dešavanjima, pošteda od psihoemotivnog iscrpljivanja kao svrha rada takođe se transformiše, dobijajući elemente iracionalnosti. Njen iracionalni deo polako izrasta i utapa se u sledeću, najsofisticiraniju svrhu rada.

Najsofisticiranija svrha rada

Ako psihoemotivno iscrpljivanje predstavimo kao jedan od oblika ljudske patnje, njena suprotnost biće psihoemotivno zadovoljstvo. Uklanjanje patnje otvara prostor za pojavu zadovoljstva. Ovo je nedvosmisleno jasno kada je u pitanju rad koji čoveka pošteđuje migracije u toplije krajeve da bi izbegao patnju zbog očekivane hladne zime. Međutim, ljudske patnje novog doba, doba ljudske civilizacije, imaju mnogo oblika. Svest o sebi, koja je čoveka izdigla iznad drugih životinjskih vrsta, iznedrila je nebrojeno mnoštvo iracionalnih patnji, patnji čijeg porekla čovek nije svestan. Logično je da čovek pokušava da se oslobodi ovih patnji, postupcima koji izvesno predstavljaju neku vrstu rada.

Pogledajte sve knjige i izdanja i naručite: OVDE

Dozvoliću sebi da te patnje, koje se kako rekoh manifestuju u nebrojeno mnogo različitih oblika (anksioznost, depresija, bolesti zavisnosti…), svedem na njihove korene, zahvaljujući tome što sam tu problematiku potanko već obradio u drugim svojim tekstovima.

Osnov svih ljudskih iracionalnih patnji jeste nesvesno potiskivanje narcizma, a narcizam je neminovni proizvod svesti o sebi. Potisnut je iz racionalnih razloga, da bi omogućio optimalno preživljavanje u sistemu društvenog življenja. Sredstvo potiskivanja narcizma jeste ljudski moral, specifični psihoemotivni konstrukt više svesti ljudskog roda koji reguliše život u zajednici. Potisnuti narcizam stvara emotivni naboj koji se na svesnom nivou doživljava kao patnja. Jedini razuman način ispoljavanja svog narcizma, koji neće ugroziti ljudsku jedinku, jeste ispoljavanje narcizma preko društveno dozvoljenih aktivnosti – društveno-korisnog rada. Sila koja tera na takve aktivnosti jeste nagon za samopotvrđivanjem.

Pogledajte sve knjige i izdanja i naručite: OVDE

Eto, to je ta najsofisticiranija svrha rada – ublažavanje emotivnog naboja potiskivanja narcizma. Sve ikada sprovedene ljudske radnje koje nemaju za cilj neposredno preživljavanje i održanje vrste, svih ljudi kroz istoriju, predstavljaju lični rad pojedinaca čija svrha jeste smanjivanje emotivnog naboja proisteklog iz potiskivanja svog narcizma.

Prirodna lenjost živih bića

U iracionalnosti radnih aktivnosti, na prvi pogled, mogla bi se ubrojati i jedna od gore pominjanih svrha rada – stremljenje da čoveka poštedi konkretnog rada u zadovoljavanju svojih prirodnih potreba. Tome posebno teži savremeni tehnološki razvoj. Iz ovakvog odnosa proizlazi zaključak da je čoveku konkretan rad, u obliku kako mu je to priroda nametnula, težak. Odnosno, čovek ima stalnu potrebu da njegov konretan rad na zadovoljavanju svojih prirodnih potreba bude lakši. 

Pogledajte sve knjige i izdanja i naručite: OVDE

Otkuda to? Može biti da ova potreba ima veze čak sa prirodnom inercijom materije, iz koje se uostalom sastoji živi svet, koja je prikazana Prvim Njutnovim zakonom – Zakonom inercije. Ako dozvolimo sebi da se oslonimo na intuitivne utiske, ovo bi bila prirodna potreba, odnosno, ne bi bila iracionalna potreba, proistekla iz moralnog emotivnog sistema. Mogla bi se nazvati: prirodna lenjost živih bića. U uslovima slabijeg razmišljanja (nivo životinja) ta lenjost teže je uočljiva, jer njeno izrazitije manifestovanje dovodi do smrti. Zadovoljavanje životnih potreba jeste stimulativni činilac koji permanentno tera na rad. Dosetke životinja koje olakšavaju preživljavanje (razni oblici nagonskog ponašanja u samozaštiti i dolaženju do hrane – recimo, sakrivanje hobotnice u pukotine stena pred predatorom) obično se posmatraju kao deo njihovog habitusa, zbog čega je teže uočiti prirodnu lenjost iza tih dosetki. Tek moćnije ljudsko razmišljanje, koje je formiranje dosetki učinilo dinamičnim i beskrajnim razvojnim procesom, jasnije ukazuje na prirodnu lenjost kao bar jedan od motiva nastanka dosetki, tj. nastanka novih i novih tehnoloških inovacija. 

Tehnološki razvoj neumitno ide svojim tokom, delom i u pravcu povlađivanja prirodnoj lenjosti. Već nije teško zamisliti budućnost u kome će sve ljudske prirodne potrebe zadovoljavati mašine, odnosno tehnološki proizvodi, bez konkretnog rada pojedinca.

Pogledajte sve knjige i izdanja i naručite: OVDE

Anticipacija zadovoljavanja svih ljudskih primarnih bioloških potreba bez ličnog rada eliminiše prirodne (racionalne) motive za rad. To znači da čovek neće imati motiva da radi da bi obezbedio sebi hranu, stanište, uslove za razmnožavanje i odgajanje potomstva…, zato što će mu to već biti obezbeđeno na optimalan način. Neće imati motiva da radi i pravi tehnološke inovacije ni u cilju zadovoljavanja svoje prirodne lenjosti, jer uslovi za apsolutnu lenjost biće apsolutno ispunjeni. Po svemu, ostaće jedino iracionalni motivi za rad. Ovi motivi ne samo da predstavljaju obećanje za budućnost, već su i u prošlosti igrali značajnu ulogu u odvajanju čoveka od životinja. Mislim da je to ona svrha rada koju je intuitivno osetio Engels kada je rekao da je rad stvorio čoveka, ali je nije raščlanio do kraja.

Motiv za rad je ono što nas tera, ili ono što nas nagoni da radimo.U ovom slučaju, kada govorim o iracionalnim motivima za „rad koji je stvorio čoveka“, i koji obećava da će čovek imati motiva za rad i kada ne bude morao ništa da radi da bi živeo, mislim na nagon za samopotvrđivanjem.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *