• 0 Items - 0,00
    • Trenutno nema proizvoda u korpi.

Blog

sta nudem moji tekstovi nebojsaivanovic

Ukazuju na mogućnost i prednosti globalnog i kontinualnog sagledavanja psiholoških funkcija živog sveta na Zemlji kroz njihov evolutivni razvoj, pre svega emocija i nagona kao osnovnog sadržaja tih psiholoških funkcija.

Darvinova teorija evolucije sagledava evolutivne razvojne procese živog sveta globalno i kontinualno, ali mnogo više obraća pažnju na morfološke karakteristike nego na psihološke funkcije.

S druge strane, psihološke funkcije čoveka i životinja su veoma iscrpno naučno obrađene, ali u tim naučnim sagledavanjima kao da izostaje puna svest o njihovoj suštinskoj istovetnosti kod svih razvojnih oblika, od najprimitivnijih do najsloženijih, kao i svest o kontinualnosti njihovog razvoja. Impresioniranost složenošću ljudskih psiholoških funkcija zadržava pažnju samo na njima, one se posmatraju kao data celina, diskontinualno u odnosu na prethodne razvojne stadijume, bez punog sagledavanja svih konektivnih linija koje ih povezuju sa njihovim pretečama. Na primer, ljudski moral se posmatra kao izolovana i specifično ljudska kategorija koja sadrži pravila ponašanja u međuljudskim odnosima, a ne kao nagonski proizvod za regulisanje interpersonalnih odnosa u ljudskom društvu čije preteče su nagonski rituali koji regulišu odnose među jedinkama u životinjskom svetu, poput rituala udvaranja ili pravljenja gnezda.

Pogledajte sve knjige i izdanja i naručite: OVDE

Kontinualnost svih evolutivnih razvojnih procesa, kako morfoloških tako i funkcionalnih, predstavlja toliko ultimativnu karakteristiku evolucije (zapravo ona sama je razvojna usložnjavajuća kontinualnost) da je pomalo glupo to naglašavati. Opisivati evoluciju bez kontinualnosti isto je što i opisivati život čoveka prikazujući fotografije oplođene jajne ćelije, zigota, embriona, fetusa, bebe, deteta, adolescenta i odraslog čoveka bez obraćanja pažnje na periode i strukturu razvojnih dešavanja između ovih formi.

Oko nas u prirodi postoje svi oblici i faze razvojnih procesa živog sveta koje je čovek prošao kroz svoju evoluciju, ali ih mi radije doživljavamo kao gotove forme a ne kao oblike u procesu razvoja i transformacije, jer posmatranjem i naučnom obradom podataka ne uočavamo neki zanačajan evolutivni pomak u poslednjih nekoliko hiljada godina ni kod jedne vrste. Organizme koji se istovremeno razmnožavaju deobom i polno posmatramo kao zauvek tako datu vrstu a ne kao razvojni oblik koji je na prelazu između dva načina razmnožavanja, i koji će se u dalekoj budućnosti ako opstane razmnožavati samo polno; pritom i ne pomišljamo da se i daleki predak čoveka u nekom periodu tako razmnožavao – istovremeno deobom i polno. Značajan evolutivni pomak, kao što je prelazak od čistog razmnožavanja deobom do čistog polnog razmnožavanja, zahteva mnogo više vremena nego što je nekoliko hiljada godina.

Za razvojnim oblicima živog sveta u raznim fazama evolucije ne moramo tragati među fosilima, jer svi razvojni oblici, u svim razvojnim fazama, mogu se videti svuda oko nas u prirodi. (Fosili izumrlih vrsta samo pokazuju da mnogi evolutivni pravci razvoja živog sveta nisu položili jedini test evolucije – opstanak.) Oko nas imamo i predstavnike života na nivou nukleinskih kiselina (viruse), na nivou jednoćelijskih i višećelijskih organizama, kao i morfološki i funkcionalno složenih organizama različitih nivoa složenosti (mekušce, kičmenjake, zglavkare, sisare…).

Njihova morfologija i funkcionalne karakteristike (čula, kretanje, nagoni) mogu se lako posmatrati i analizirati, ali se njihove emocije mogu sagledavati samo posredno, preko nagona. Jedinka koja se razmnožava polno ima drugačije nagone od jedinke koja se razmnožava deobom, ali su njeni nagoni nastali kontinualnim razvojem i transformacijom nagona deobnog razmnožavanja. Logično je da emocije, kao osnovni sadržaj nagona, prate ove procese i takođe se transformišu na odgovarajući način. Nije naodmet ponoviti da novi nagoni i emocije izgledaju kvalitativno drugačije nego prethodni, ali u svojoj osnovi sadrže bazičnu dihotomiju: dobre i loše emocije, i prema njima orijentisane nagonske potrebe: slediti dobre emocije koje vode preživljavanju i bežati od loših emocija koje ukazuju na životnu ugroženost.

Identični mehanizmi kontinualnog razvoja odgovorni su i za nastanak najsloženijeg proizvoda evolucije – više svesti čoveka. Njena osnovna karakteristika – svest o sebi – na novi način usložnjava emotivne i nagonske odnose, formirajući nove nagone koji su proizvod više svesti a ne spontanih evolutivnih procesa, kao do tada. Ti novi nagoni više svesti predstavljaju zapravo narcizmom prerušene primarne nagone, a sistem tih nagona čini ljudski moral.

Da bih objasnio kontinualnost procesa nagonskih transformacija u periodu nastanka više svesti morao sam da formulišem hipoteze o strukturi primarnih nagona koji regulišu odnose među jedinkama pre nastanka više svesti, kao i hipotezu o nastanku novog nagona proisteklog iz razvoja više svesti, koji sam nazvao odnos prema narcističkom.

Potvrdu o funkcionalnosti ovih hipoteza mogu naći u njihovom uklapanju u posmatrane mehanizme složenog ljudskog psihološkog funkcionisanja, kao i u njihovom korespondiranju i komplementarnosti sa legitimnim idejama i znanjima iz oblasti filozofije, religije i psihologije.

S druge strane, te hipoteze su mi omogućile globalno sagledavanje kontinualnog razvoja psiholoških funkcija živog sveta, prepoznavanje mehanizama njihovog komplikovanog usložnjavanja u sistemu više svesti i dolaženje do jednostavnih i logičnih odgovora na „večna“ pitanja s početka ovog teksta, ali i mnogih drugih.

Pogledajte sve knjige i izdanja i naručite: OVDE

Nivo akumuliranog naučnog znanja određuje i kontemplativne limite u traganju za odgovorom na neko filozofsko pitanje. Neka pitanja koja su u starom veku bila filozofska (npr. struktura materije, atomi) prešla su u oblast egzaktnih nauka zahvaljujući viševekovnom osvajanju novih naučnih znanja. Filozofija je preteča nauke, prostor koji je trenutno nedostupan naučnim metodama ali dostupan misaonim analizama. Kada nauka postane kadra da naučno obradi neki filozofski problem, on prestaje da bude filozofski i postaje deo naučno dokazanih istina. Razvoj nauke i osvajanje novih znanja, s druge strane, kontinuirano otvara nove prostore za filozofiju, izvan onoga do čega je nauka već došla. Filozofija nije nauka već upravo samo razmišljanje, „filozofiranje“, bez potrebe za naučnim dokazivanjem. Naučni dokaz u filozofskim mislima i raspravama je neprirodni i nefilozofski uljez, unet od strane narcizma filozofa koji žele materijalno da dokažu da su u pravu. Lepota filozofije i jeste u njenoj opuštenoj lepršavosti, slobodi, nemanju potrebe za narcističkim samopotvrđivanjem…

Kant, Šopenhauer, Gete… nisu imali na raspolaganju savremena znanja o evoluciji i psihologiji; Niče je imao informacije o evoluciji, ali ne i o nesvesnim psihološkim mehanizmima; Jung je imao sva ta znanja na raspolaganju, ali je zbog ličnog narcizma zanemarivao neke materijalne aspekte evolucije… Dela ovih velikih ljudi pokreću pitanja i naslućuju odgovore koji su daleko ispred vremena u kojima su dati. Danas poznate naučne činjenice mogu egzaktno objasniti mnogo od onoga što je njima bila nedokučiva misterija.

Tokom svojih razmišljanja koja su pretočena u ovde prezentovane tekstove nailazio sam na identična pitanja koja su mučila i pomenute filozofe. Moram reći da sam relativno jednostavno došao do odgovora na ta pitanja. Oslanjao sam se samo na opšte poznata znanja iz evolucije, biologije i psihologije, i na malu, više puta pomenutu filozofsku intervenciju koja se sastoji iz dve hipoteze: prva je o značaju evolutivnog posmatranja psiholoških funkcija, druga o mnogo većem uticaju narcizma više svesti na ljudski razvoj i samospoznaju nego što se pretpostavlja.

Odgovori do kojih sam došao su jasni, jezgroviti, logični i međusobno komplementarni. Povezani u celinu čine jednostavan, funkcionalan i celovit sistem objašnjenja psihološkog funkcionisanja živog sveta na Zemlji.

Ponoviću još jednom da cilj tekstova nije naučna obrada – detaljno objašnjavanje svakog segmenta izvedeno naučnim metodom, već misaona analiza neiskorišćenih mogućnosti u pronalaženju traženih odgovora.

Na kraju, iza tekstova, po stavkama su date neke od najznačajnijih tvrdnji koje proističu iz tih tekstova. Neke tvrdnje su poznate i široko prihvaćene, neke su poznate ali samo delimično prihvaćene, neke su nove, po prvi put date u tom obliku.

Pogledajte sve knjige i izdanja i naručite: OVDE

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *