• 0 Items - 0,00
    • Trenutno nema proizvoda u korpi.

Blog

sta nas tera nebojsaivanovic

Šta nas tera: Psihološko funkcionisanje živog bića predstavlja konglomerat međusobno isprepletanih i interaktivnih psiholoških funkcija: čula, emocija, nagona i razmišljanja. Njihovi međusobni odnosi su slični na svim nivoima organizacije živih bića, ali se razlikuju kvantitativne proporcije učešća pojedinačnih funkcija u ukupnom psihološkom funkcionisanju. Na primer, kod nižih bića srazmerno je veće učešće čula u psihološkom funkcionisanju, kod čoveka dominira razmišljanje. Ono što je zajedničko svim razvojnim oblicima, bez obzira na nivo organizacije, jeste sama aktivnost, odnosno sila koja ih pokreće na akciju.

U ovom tekstu pokušavamo da utvrdimo prirodu i poreklo te sile. U postupku koristimo relacije i opservacije koje su detaljnije elaborirane u drugim našim tekstovima.

Sva izdanja autora Nebojše Ivanovića mogu se poručiti: OVDE

Obzirom da je sila koja pokreće na akciju nejasna ljudskom razumu, odnosno ljudskoj višoj svesti – ljudski razum oseća njeno prisustvo, naziva je voljom, ali ne može da dokuči njenu prirodu – u potrazi za njenom prirodom i poreklom krenućemo upravo od sistema više svesti.

Ono što odlikuje višu svest jeste svest o samoj sebi. Viša svest je impresionirana svešću o sebi, iz te impresioniranosti  potiče njen narcizam. Najviše impresionira njena nedokučivost, neshvatljivost njene prirode. Narcizam više svesti ovu nedokučivost dodatno nadograđuje pričama o višoj duhovnosti, čiji je i viša svest deo, odnosno strukturi iz koje se ta viša duhovnost, božanstvo, ili kako već, sastoji. 

Narcizam radi još nešto: blokira realno sagledavanje i prihvatanje činjenica koje narcisa prikazuju u njegovoj istinitosti. Istina narcisu ne prija, on želi da je lepši i čudesniji. Viša svest ima jednu mogućnost koju rado koristi u ovakvim situacijama – ono što joj se ne dopada gura u nesvesno, i tako ga ne vidi. Osobina guranja u nesvesno je neodvojiva od funkcionisanja više svesti, ali njeno poreklo je prozaično: nasleđena je od prethodnih razvojnih oblika koji su je koristili za skladištenje obavljenih razmišljanja mnogih generacija, pretvarajući ih u (nesvesne) nagone. Osnovna svrha ovog postupka je zadržavanje iskustava prethodnih generacija koja doprinose boljem preživljavanju, u uslovima kada razmišljanje nema kvantitativnu moć da svaku životnu situaciju obradi na nivou koji su dostigla akumulirana razmišljanja mnogih prethodnih generacija. Viša svest koristi nesvesno i u ovu svrhu, ali dozvoljava sebi luksuz da ga koristi i iracionalno, za udovoljavanje svom narcizmu.

Sva izdanja autora Nebojše Ivanovića mogu se poručiti: OVDE

Razmišljanje više svesti dovelo je do prepoznavanja značaja objektivnosti u sagledavanju stvarnosti i pokrenulo trajan proces posmatranja i objašnjavanja činjenica na objektivan način. Ovo sagledavanje i objašnjavanje činjenica na objektivan način naziva se naukom.

Nauka je kroz istoriju potiskivana, proganjana, mučena i gurana u nesvesno od strane narcističkog dela svesti. Nauka napreduje, ali narcistički deo svesti se ne da. Nalazi načina da narcističko sagledavanje sebe ugradi u nove naučne uvide o relativnosti prostora i vremena, kvantnim dešavanjima, frekvencijama i dimenzijama koje su nedostupne ljudskim čulima…

Odavno već postoji dovoljno naučnih činjenica kojima viša svest može realno da se objasni, ali ogromna većina čovečanstva ostaje slepa za te činjenice zbog svog narcizma.

Kako objektivno objasniti višu svest?

Za racionalno objašnjenje neophodno je prihvatiti činjenice koje govore da nauka do sada nije pokazala postojanje neke posebne tvari iz koje se sastoji viša svest, a što bi moglo da čini njenu duhovnost, natprirodnost, svevremenost, nesaznatljivost, i slično…

S druge strane, ima i previše činjenica i dokaza o materijalnom funkcionisanju psihološkog kod čoveka i o principima evolutivnog razvoja živog sveta. To je dovoljno da se viša svest svrsta u te procese i ta funkcionisanja.

„Dovoljno!? … Šta dovoljno!?… Kako dovoljno!? …“, negodovaće na sav glas duhovnik (nećemo ga nazvati narcisoidni, da se ne bi uvredio). „A onostrana iskustva, duhovi, nesumnjiva svedočanstva dešavanja u kliničkoj smrti, Svedenborg, mistični doživljaji, predviđanje budućnosti, telepatija, vanzemaljci… na kraju i sam Jung… pa kvantna fizika, nedokučive dimenzije, paralelni svetovi…“

Sva izdanja autora Nebojše Ivanovića mogu se poručiti: OVDE

Višoj svesti je na svaki način stalo da sebe oglasi besmrtnom, još otkad je svesno spoznala svoju smrtnost. Ona intuitivno dobro zna da je smrtna, ali se njen narcizam tome opire na svaki način. U tu svrhu koristi sva moguća sredstva, od kojih su neka gore pretočena u navodne reči duhovnika, odnosno reprezenta narcizma više svesti.

Nećemo elaborirati svako sredstvo pojedinačno, ali ćemo naglasiti da je svako objašnjivo na svoj način, i nema veze sa besmrtnošću više svesti. Duhovnik ovde meša babe i žabe, što je uostalom za njegov krajnji cilj irelevantno. Mi ćemo ih podeliti u dve glavne kategorije: prva kategorija su objektivne pojave koje se dešavaju u energetskim frekvencijama koje čulne funkcije živog sveta na Zemlji ne registruju; to nije ništa neobično, naša čula ne registruju ni sile gravitacije, magneta, naših emocija… Druga kategorija su subjektivne pojave (iluzije i halucinacije) koje proizvodi sama viša svest bez objektivnih čulnih podražaja. Može biti da postoji i treća kategorija, objektivne pojave u frekvencijama koje standardne čulne funkcije ne registruju potpuno već granično, ili inicijalno, možda začecima nekih novih čula, ali to za našu tvrdnju o materijalnom funkcionisanju više svesti nije značajno. Kada bi se duhovnik makar površno usredsredio na naučne činjenice o fiziološkim funkcijama mozga shvatio bi da je sve zasnovano na materijalno dokazanim energetskim protocima unutar i između (čulno dokazanih) atoma i molekula u mozgu. Viša svest funkcioniše na isti način, jer ona ne postoji van mozga i njegovih funkcija. Duhovniku ne pada na pamet da se ovim pozabavi jer intuitivno zna da bi to urušilo njegov narcistički emotivni sistem, zbog čega ga i razumemo. Niko ne može da podnese urušavanje ličnog emotivnog sistema, jer to je ravno samouništenju.

Za one manje duhovne a izložene iluzijama više svesti (svi smo izloženi tim iluzijama jer one su jedna od imanentnih karakteristika više svesti) navešćemo nekoliko primera diskrepance subjektivnog doživljaja i objektivnog dešavanja u radu moždanih funkcija. Recimo, posmatraču je neshvatljivo da paraplegična osoba ne može da pokreće svoje ekstremitete. Zapravo, on to razume kao intelektualnu informaciju, na svesnom nivou, ali ne može to emotivno da doživi. Ima utisak da paraplegičar treba samo da se dodatno napregne i da će moći da pokrene ekstremitet. To se dešava i na ličnom nivou. Obolelom od Belove pareze nije jasno kako ne može da pokrene mišiće lica iako se svesno trudi da to učini. Pacijentu sa motornom afazijom posle neurohirurških operacija nije jasno kako ne može govorno da iskaže svoje jasno formirane misli. Mehanička oštećenja mozga utiču i na emotivne funkcije, ali je ovde problem teže detektovati jer osoba nije ni svesna emocija koje joj nedostaju zbog oštećenja. Slično je i sa funkcijom višeg razmišljanja; ono je do te mere difuzno, sveobuhvatno i neodređeno, raspolaže mogućnošću kompenzacije jednog dela drugim, zbog čega obično nismo svesni oštećenja i oslabljene funkcije nekog njegovog dela. Poremećaj, odnosno oslabljeno funkcionisanje, može se detektovati tek ciljanom pretragom.

Interesantna pojava je tzv. sleep paralysis, u kojoj je svesni deo mozga (psihološke funkcije) budan a motorni još spava. Osoba se oseća potpuno budnom ali ne može da pokrene nijedan mišić na telu, iako to želi.

Ovi primeri jasno ukazuju na materijalno funkcionisanje mozga, ali i na sklonost više svesti, odnosno njene funkcije višeg razmišljanja, da ima doživljaj kako dodatnim naporom volje može prevazići svoje objektivne slabosti. U nekim lakšim slučajevima to se zaista može desiti, opet materijalnim mehanizmima funkcionisanja psiholoških funkcija, ali viša svest to drugačije tumači, čime dodatno učvršćuje stav o objektivnosti svojih iluzija. Na primer, emotivno stabilan pacijent jakom voljom postigne neočekivano dobar napredak u svojoj rehabilitaciji. To postiže jakim i sinhronizovanim neuralnim impulsima na relaciji emotivni sistem – više razmišljanje – motorne funkcije, ali to se obično objašnjava kao delovanje neke svemoćne a nedokučive, više sile, onakve kakvom viša svest želi da predstavi sebe.

Sva izdanja autora Nebojše Ivanovića mogu se poručiti: OVDE

Evolucija ide napred procesima usložnjavanja, deo tih procesa je i pojava više svesti. Ovi procesi su globalno gledano kontinuirani, mada se kao i svaki kontinuum sastoje od brojnih pojedinačnih događaja: nova osobina se pojavljuje u obliku višestrukih pojedinačnih dešavanja koja postaju učestalija i na kraju se instaliraju u genetski kod kao definitivna karakteristika. Jedini uslov je da nova karakteristika nudi bolje mogućnosti preživljavanja datom organizmu/vrsti nego što ga je imao bez te karakteristike. Nekada neka osobina može kroz evoluciju i nestati, ako se promene životne okolnosti pa ona izgubi svoju svrhu u preživljavanju, ili postane čak i štetna za preživljavanje.

Da bismo objasnili ono što hoćemo moramo poći putevima evolucije, ali unazad. Za to ne moramo putovati kroz vreme, svi evolutivni stadijumi, od začetaka života do danas svuda su oko nas, možemo ih posmatrati.

U vremenu u kojem živimo najbliži organizmi iz stadijuma pre ljudskog su nam kućni ljubimci, recimo pas. Organizam psa u osnovi ima istu anatomiju i mehanizme funkcionisanja kao i ljudski. Mozak i nervi psa se anatomski, histološki i funkcionalno od ljudskog razlikuju u perifernim detaljima, sve suštinske karakteristike ovih struktura su identične, kao uostalom i srce, jetra, bubrezi, mišići… Osećam da narcizam više svesti već počinje da negoduje, ali mislim da nema argumente za negiranje. Može nevoljno da proguta i nastavi dalje, ili da iskoristi uvek dostupno sredstvo: gurne sve u nesvesno, odnosno prestane da čita.

A da li pas ima svest?

Ne možemo negirati da ima čula, emocije, pamćenje, neke oblike morala u ponašanju, razmišljanje… Složićemo se da sve pobrojane karakteristike čine ono što nazivamo svest, odnosno bez tih karakteristika ne bi bilo ni svesti. Dakle, i pas ima svest.

Neke od ovih karakteristika su kod psa čak bolje razvijene nego kod čoveka (čulo sluha i mirisa npr.), većina njih slabije. Najveća razlika je u razmišljanju; brzina, oštrina i opseg razmišljanja kod čoveka značajno su razvijeniji.

Razmišljanje je funkcionisanje svesti, način kako svest ispoljava svoje postojanje. Kao što mišić postoji kao anatomska forma koja u sebi sadrži funkcionalni potencijal da se skraćuje i opušta, i to čini kroz svoju funkciju pod komandom nervnih impulsa (kontrakcija), tako i razmišljanje ima svoje anatomske forme (neurone) koje putem nervnih impulsa šalju i primaju informacije drugih centara u mozgu (čula, emocije, depoi sećanja…), ili vrte te impulse unutar sebe. Ovaj tok impulsa među centrima u mozgu i unutar njih predstavlja razmišljanje (analogno kontrakciji mišića).

Međutim, šta je to što komanduje centrima u mozgu, kao što mišićima komanduje mozak. Ovaj komandant je teško zamisliv. Iz te teške zamislivosti je nastala sklonost da se objasni nečim nedokučivim, kao što je viša svest, koja je deo nečega još višeg i nedokučivijeg.

Sva izdanja autora Nebojše Ivanovića mogu se poručiti: OVDE

Opet, i kod psa imamo identičnu situaciju. I kod njega nema jasno vidljivog komandanta mozgovnih aktivnosti.

A da li pas ima višu svest? Ovde smo sigurni da nema. Da ima višu svest on bi funkcionisao na nivou čoveka.

A zašto ne funkcioniše na nivou čoveka? Zato što mu je funkcija razmišljanja značajno slabija.

Ovde je važno uočiti da razlika u nivou svesti (moći razmišljanja) nije kvalitativna već kvantitativna. Čovek ima i anatomsku nadogradnju mozga koja je zaslužna za njegovo moćnije razmišljanje, ali se i u tim centrima funkcija razmišljanja odvija na isti način kao i u drugim centrima – kruženjem električnih impulsa. Ova nadogradnja je između ostalog odgovorna i za moć apstraktnog razmišljanja, odnosno svest o sebi. Ali nije u pitanju nova nedokučiva tvar, novi kvalitet, već obilniji kvantitet.

Izvesno je da i u mozgu psa postoje potencijali za razvoj više svesti, čak i njeni već formirani rudimentarni oblici, o čemu govori postojanje primitivnih moralnih načela, ali je za puni razvoj više svesti potrebno vreme. To nam je teško sagledivo sa pozicije našeg vremenskog trenutka od poslednjih nekoliko hiljada godina, potrebno vreme je znatno duže.

Tako pitanje komandanta zasad ostaje bez odgovora. Izvesno je da to nije viša svest, jer i ona traži svog komandanta. I još, viša svest nije ništa drugo nego kvantitativno razvijenija niža svest. Kao što su i kvadriceps i gracilis mišići iste strukture i funkcije, samo što kvadriceps može da podigne sto puta teži teret.

Od psa možemo krenuti dalje kroz evoluciju unazad. Ako pas ima svest, onda i organizmi primitivniji od njega imaju svest, samo što je ona kvantitativno još slabija, srazmerno slabijoj razvijenosti funkcije razmišljanja. Žaba je manje inteligentna od psa, ali je dovoljno inteligentna da lovi insekte, ili skoči u vodu ako joj se približimo. Bežanje je nagonska reakcija, ali je pokretanje nagona izvedeno neposrednim razmišljanjem posle čulnog registrovanja opasnosti. Njeno razmišljanje nema moć da proceni nivo opasnosti – na primer da mi hoćemo samo da je posmatramo i da joj nećemo učiniti ništa nažao – ali je dovoljno da je zaštiti.

Gde ima psiholoških funkcija ima i svesti. Ili će neko reći da zna tačku na kojoj prestaje svest među živim organizmima?

Postojanje mozga je anatomsko uobličavanje centra za razmišljanje, ali primitivni oblici razmišljanja postoje čak i kod organizama koji nemaju ovaj anatomski centar. Ameba koristi razmišljanje da bi odlučila da krene ka plenu. Za ovo su joj potrebna čula i emocije. Ako poseduje čula, emocije i razmišljanje – elemente svesti, znači da poseduje i svest.

Ali, i dalje nema komandanta na vidiku. Šta je to što tera čula, emocije i razmišljanje na akciju?

Volja, rekao bi Šopenhauer.

Ali šta je volja, kako je konkretno objasniti?

Šta je uostalom to što čitavu evoluciju tera na akciju, na fascinantne procese usložnjavanja?

Za odgovor na ovo pitanje moramo se vratiti još ranije, na same početke evolucije.

Početak predstavlja stvaranje organskih jedinjenja. Razlika između organskih i neorganskih jedinjenja je u sposobnosti prvih za dalje neograničeno usložnjavanje (usložnjavanje je osnovna karakteristika evolucije). Ova sposobnost im je data specifičnom strukturom atoma iz kojih se sastoje, pre svega ugljenika i vodonika. Dakle, ničeg mističnog u tome.

U laboratorijskim uslovima lako se ostvaruje formiranje organskih jedinjenja iz atoma, a potom i složenijih organskih molekula. Za ovaj proces potrebno je vreme (što je evolucija imala napretek) i energija. Tečna sredina nije neophodna, ali uveliko olakšava i ubrzava ovaj proces.

Nadalje je sve stvar vremena: usložnjavanje organskih molekula, formiranje obrazaca za multiplikaciju i nasledni prenos informacija, složenija organizacija molekula u organske sisteme sa specifikacijom stukturnih elemenata za različite funkcije (između ostalog strukturni elementi u informacionim molekulima iz kojih se razvijaju čula, emocije, razmišljanje), sve složenije forme ćelija, kasnije višećelijskih organizama, i tako do danas…

Sva izdanja autora Nebojše Ivanovića mogu se poručiti: OVDE

I sve vreme ovaj proces teče sam od sebe – nema komandanta?

Ili ima?

Naravno da ima, njegov komandant je energija. Energija je ta koja pokreće i gura sva ova dešavanja, a njihovo nije ništa drugo do da idu napred putevima koji im se otvaraju. Energija gura neselektivno, neinteligentno, samo gura. Sve se odvija po principu kuglice u fliperu koja kad naiđe na prepreku skrene i nastavi slobodnim pravcem (energija koja gura kuglicu je neselektivna sila gravitacije).

Na ovom mestu dolazimo do inteligencije, odnosno usmerivača evolucije. Inteligencija određuje kojim od dva ponuđena pravca krenuti. To čini pomenutim psihološkim funkcijama: čulima, emocijama, razmišljanjem i nagonima, koje su sve produkt evolutivnih procesa guranih energijom.

Sa pozicije sekundarnih moralnih načela više svesti ne bi bilo lepo ne reći ko je zaslužan za energiju koja nas gura: Sunce, naravno. Mnogi narodi Amerike i Afrike koji se smatraju primitivnim za svog Boga imaju Sunce. Njima narcizam ne smeta da stvari sagledaju realno, niti zahteva božanstvo koje se sastoji od nedokučive tvari, po umišljenoj meri tog narcizma. 

Sada da se vratimo na početak. Ko tera na aktivnost ljudski mozak, pa tako i višu svest? Odgovor je: energija. Energija je pohranjena u svim anatomskim strukturama koje učestvuju u psihološkim procesima, u ćelijskim organelama koje sadrže energetske molekule. Pravac aktivnosti je kompleksno modeliran psihološkim funkcijama, ali to ne menja činjenicu da je nedokučiva sila koja gura sve te procese zapravo energija Sunca.

Svakog jutra kada se probudimo pokreće se ciklus električnih impulsa koji kruži našim mozgom, putujući od čulnih centara do centara za emocije, depoe pamćenja, neokorteksa  koji obrađuje dobijene informacije i šalje instrukcije nazad na izvršenje. Kruženje električnih impulsa unutar i između centara predstavlja razmišljanje, a sveukupna pobuđenost i samo prisustvo aktivnosti moždanih ćelija predstavlja svest. Ono je kod čoveka amplifikovano brojnim novim ćelijama neokorteksa, zbog čega razmišljanje i svest čoveka zaslužuju pridev “viši”. To ne znači da kruženje impulsa u mozgu koji nema neokorteks nije razmišljanje i da tu nema svesti. I razmišljanje i svest su prisutni i u ovakvim mozgovima, jedino što ne zaslužuju pridev “viši”.

Više razmišljanje i viša svest su donele svest o sebi, što jeste kvalitativni pomak u odnosu na niže razmišljanje i nižu svest. Međutim, taj kvalitativni pomak je učinjen zahvaljujući brojnosti novih neurona i njihovoj unapređenoj organizaciji, a ne nekoj novoj supstanci koja bi odgovarala postojanju “bestelesne” duše. Svest o sebi proizvela je iluziju više svesti o postojanju duše, odnosno iluzija o postojanju duše je konkretizacija svesti o sebi.

Spavanje bez sna jeste situacija kada moždane ćelije miruju, održavaju se samo procesi bazalnog metabolizma, nema kruženja impulsa među njima. Slično kao kad mišić miruje opušteno, bez i najmanjeg trzaja. U tom stanju svest je nemanifestna, postoji samo kao potencijal. 

Pokretač ovih aktivnosti je deponovana energija poreklom od Sunca. To što su u međuvremenu umetnuti složeni procesi transformacije energije – unos hranom, njeno metabolisanje, skladištenje energije, procesi korišćenja uskladištene energije – ne menja činjenicu o njenom izvornom poreklu. Deponovana energija pokreće procese koji se onda odvijaju po evolucijom formiranim šemama. Kao kada se mašina stavi u pogon uključivanjem električnog napajanja i kreće da radi onako kako je programirana. Srž njenog programa su primarni nagoni.

Karakteristika ove mašine i ovih programa je da nisu nepromenljivi. Uporedo sa radom, mašina i programi se menjaju – kontinuirano se razvijaju procesima evolutivnog usložnjavanja.

Sledeći ovo poređenje nastanak više svesti možemo uporediti sa trenutkom (periodom) u kome program postaje svestan samog sebe. Uočava da je takav kakav je prilično neracionalan, da proizvodi isuviše nepotrebnog, potencijalno korisnog otpada. Počinje da radi na reprogramiranju sebe, ali ne može da ukine osnovne programske postavke iz kojih je i sam nastao – primarne nagone. Zbog ovoga neprestano kreira nova programska rešenja – sekundarne nagone, odnosno sekundarna moralna načela. Sa svakim novim rešenjem na trenutak mu se čini da se udaljio od osnovnih programskih postavki, ali daljim radom uviđa da su one i dalje tu, i ne samo da su tu već da čine njegovu suštastvenu bit. Nesrećan je zbog toga i kreće u pravljenje novog programa, koji se taloži na prethodni; fizički je dalje od osnovne programske postavke ali joj ne umače; udaljavanjem samo povećava snagu privlačnosti među njima, a time i snagu sukoba. Frojdovim rečnikom to je sukob ida i superega; ego bi u ovom poređenju predstavljao rad mašine.

Sva izdanja autora Nebojše Ivanovića mogu se poručiti: OVDE

Prethodna metafora odnosi se na evolutivni razvoj ljudske vrste i njene više svesti, ali se u potpunosti može primeniti i na pojedinačni razvoj ljudske jedinke, o čemu će biti više reči u narednim tekstovima.

U smrti jednike nestaju sve ove aktivnosti, ali nestaje i bazalna aktivnost neurona, odnosno njihov potencijal da rade. Štaviše, dolazi do njihove kompletne destrukcije – nekroze. Ne ostaje ništa od psiholoških funkcija, pa ni svest o sebi.

Energija Sunca gura živi svet da živi i da se usložnjava, i on to čini kroz rad i kontinuirani razvoj svojih strukturnih i funkcionalnih oblika. Viša svest je, uz izvinjenje za tešku narcističku povredu, jedan od funkcionalnih elemenata tog živog sveta. Doduše, najkompleksniji.

Volja je u isto vreme i energija koja gura, i evolucione osobine koje pogoduju održanju života – nagoni za održanjem života, odnosno program mašine. Obzirom da su evolucione osobine nastale delovanjem te iste energije koja od nastanka kontinuirano gura živi svet, volju možemo svesti na njen osnovni element – energiju Sunca.

Ovako predstavljena, volja prestaje da bude mistična i nedokučiva stvar.

Viša svest energiju doživljava kao sredstvo i neophodni uslov svog postojanja i funkcionisanja, kao svog slugu, a ne kao silu koja je gura i nosi nezavisno od njene želje, odnosno ne doživljava je kao gospodara. Svoju volju doživljava kao nešto što proističe iz nje same, a ne kao nešto nametnuto od spolja. To je svakako u skladu sa njenim narcizmom, ali nije tačno.

Ovakav doživljaj više svesti možemo uporediti sa doživljajem samozadovoljne osobe u vozilu koje se kreće gurano nepoznatom silom, na koju osoba nema uticaja. Može upravljati, ali ne može kočiti ili ubrzavati. Osoba je impresionirana sobom jer je svesna sebe, ali nije svesna mnogih svojih limita. Subjektivne doživljaje usporavanja i ubrzavanja kretanja (koji su u funkciji manevrisanja vozilom i zanimljivosti predela pored kojih prolazi) doživljava kao svoj lični uticaj na brzinu kretanja, bez obzira što je ono objektivno ujednačeno. Neprestanost kretanja ne doživljava kao nešto neobično već kao prirodni način življenja, jer otkad zna za sebe ona je u istom kretanju. Impresioniranost sobom je demotiviše da se pozabavi svojim limitima čak i u oblastima u kojima bi mogla da ih prevaziđe.

Mogućnost upravljanja vozilom i subjektivni doživljaji o promenljivosti brzine kretanja kod ove osobe stvaraju utisak da je ona gospodar kretanja, da je ne samo pravac već i samo kretanje vozila rezultat njene volje, bez obzira na to što joj nije sasvim jasno na koji način.

Najjednostavniji način za suočavanje s realnošću je da osoba svesno pokuša da ukoči. Shvatila bi da ne samo da ne može da ukoči, već da u vozilu nema ničega što bi ličilo na kočnicu. Morala bi da shvati i da je kretanje vozila spoljni, zadati fenomen, van nje same, i da ona uprkos svim svojim subjektivnim doživljajima suštinski nema baš nikakvog uticaja na intenzitet kretanja.   

Uticaj na pravac kretanja predstavlja njeno subjektivno učešće u kretanju, ali krajnje ograničeno, na dva načina: prvo, mogućnost manevrisanja je uslovljena samim postojanjem kretanja; drugo, mogući pravci skretanja su mnogo ranije određeni samim kretanjem – primarnim nagonima. Utisak da osoba subjektivno bira pravce po svojoj želji stvaranjem sekundarnih nagona, varljiv je. To su samo relativno beznačajna krivudanja u okviru glavnih trasa, definisanih primarnim nagonima.

Ovim dolazimo do definicije volje kao fenomena koji je u najvećoj meri zadat, objektivno dat, van subjekta.

Utisak o njegovoj subjektivnosti potiče od narcističke iluzije o slobodi izbora u životnim dešavanjima.

DEFINICIJA VOLJE: Volja je neprestani i ujednačeni tok života na Zemlji, stvoren i guran energijom Sunca i usmeravan psihološkim funkcijama živog sveta. Pošto su psihološke funkcije živog sveta proizvod toka života, osnovni sadržaj volje je energija Sunca.

O negativnoj volji

Nedostatak volje (poznatiji kao depresija) nikada nije reprezent nedostatka energije (čak i u najekstremnijim situacijama izgladnjivanja), već uvek rezultat blokirajućeg dejstva volje suprotnog smera, negativne volje. Negativna volja se javlja u sistemu više svesti zbog zbrke i međusobne suprotstavljenosti protivrečnih sekundarnih moralnih načela i njihovog sukoba sa primarnim nagonima, odakle proishodi razarajuće dejstvo tih sukoba na emocije.

Negativna volja gurana je istom energijom i istim intenzitetom te energije kao i pozitivna volja. Kada negativna volja nadjača pozitivnu volju jedinka bi trebalo da se kreće u evolutivnom smislu unazad. To bi podrazumevalo zanemarivanje sekundarnih moralnih načela više svesti i vraćanje primarnim nagonima. Narcizam više svesti to ne može da podnese, opire se takvom toku svojim jakim nagonima proisteklim iz sekundarnih moralnih načela.

Iz tog sukoba nastaje nagon za samouništenjem.

Sva izdanja autora Nebojše Ivanovića mogu se poručiti: OVDE

Jedini način preusmeravanja volje iz negativne u pozitivnu je razotkrivanje, dovođenje u svesno nesvesnih sekundarnih nagona proisteklih iz sekundarnih moralnih načela. Ogromna većina tih nagona predstavlja licemerno i patetično prerušene (svako prerušavanje je licemerno i patetično) primarne nagone. Ovo prerušavanje neprestano izvodi viša svest zbog svog narcizma, u pokušaju da prikrije svoje pravo poreklo i motive i prikaže sebe više duhovnom – interpersonalnom, a manje ličnom – intrapersonalnom. Razotkrivanjem prerušavanja kritični sekundarni nagoni gube svoju snagu. Uspostavlja se novi balans i prevaga zdravih, pozitivnih nagona, koji pravac delovanja energije ponovo usmeravaju ka napred.

Nebojša Ivanović

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *