• 0 Items - 0,00
    • Trenutno nema proizvoda u korpi.

Blog

smisao života nebojsaivanovic

Definicija: Smisao života je u tome da se postigne stanje duha u kome je besmisleno postavljati pitanje o smislu života.

(Onom čiji je duh u takvom stanju to pitanje ne pada na pamet, a kada ga čuje od drugih nije mu jasno zašto neko ima potrebu da to pitanje uopšte postavlja. )

Sva izdanja autora Nebojše Ivanovića mogu se poručiti: OVDE

U prikazu objašnjenja navedene definicije poći ćemo od objašnjenja smisla kao pojma. Ako potražimo sinonim za ovaj pojam uvidećemo da zapravo nema druge reči koja izražava baš to što izražava reč smisao, odnosno svi njeni sinonimi imaju ipak, makar za nijansu, drugačije značenje. Padaju nam na pamet pojomovi kao što su: suština, bit, značenje… Izraz koji najpribližnije izražava ono što izražava reč smisao u kovanici smisao života, jeste reč svrha. Međutim, ako šire osmotrimo upotrebu ove dve reči, primetićemo da se i one jezički ne upotrebljavaju na identičan način. Obe ukazuju na razlog za postojanje nečega, ali dok se svrha više odnosi na konkretne stvari, materijalne predmete na primer, reč smisao je usmerenija na nematerijalne, duhovne entitete. Duhovni entiteti, kao neopipljivi, odnosno nedostupni čulima na meterijalan način, sami po sebi već sadrže upitanost o svom postojanju kao postojanju uopšte, pa i svrsi svog postojanja. Reč smisao je drugačija od reči svrha u ovom delu, jer u sebi sadrži i ovu prvu upitanost, o postojanju uopšte. Da bismo dodatno pojasnili tu prvu upitanost podsetićemo da čovek kao postojeće registruje samo entitete koje čulno opaža, dok nematerijalne, čulno nedetektabilne entitete, registruje čulnim opažanjem efekata njihovog delovanja. Time se postojanje nematerijalnih entiteta doživljava kao uslovno, ili ne-apsolutno, zato što je njihovo opažanje posredno.

Kao primere nematerijalnih entiteta možemo dati već korišćene: silu gravitacije, magnetnu silu, pa i centralnu tačku svih naših razmatranja – emocije. Primetićemo da se čovek ne pita ni o smislu ni o svrsi postojanja ovih nematerijalnih entiteta, dakle ni po jednoj od dve navedene upitanosti. Čovek se pita o smislu života, ali ne o smislu života kao života, ne o smislu života životinja i biljaka na primer, već o smislu svog života. Zato bi pitanje o smislu života više trebalo posmatrati sa pozicije druge upitanosti, odnosno upitanosti o svrsi života čoveka. Rekli smo da svrha predstavlja razlog postojanja nekog entiteta.

Postoje dva nivoa upitanosti o svrsi postojanja života čoveka. Prvi se odnosi na upitanost čoveka kao pojedinca o svrsi svog ličnog života, drugi se odnosi na upitanost čoveka kao pojedinca o svrsi opšteg ljudskog postojanja. Ovaj drugi nivo se u nekim slučajevima može proširiti i na upitanost o svrsi postojanja života uopšte, dakle i života biljaka i životinja, u kom slučaju postaje upitanost o smislu života u punom značenju tog izraza. Sa pozicije onoga što ovde želimo da prikažemo, a to je unutrašnji motiv pojedinca za ovakve upitanosti, podela na nivoe nema značaja, jer svi nivoi motivisani su na isti način. Kvalitativne razlike koje se pričinjavaju među njima zapravo su kvantitativne razlike koje potiču od moći razmišljanja, odnosno inteligencije pojedinca koji se pita.

Sva izdanja autora Nebojše Ivanovića mogu se poručiti: OVDE

Zato ćemo u objašnjavanju motiva za ovu upitanost krenuti od nejjednostavnijeg, prvog nivoa, a potom kratko objasniti zašto inteligentniji pojedinci ne mogu u razmišljanjima da se zadrže na nivou svog života, već imaju potrebu da svoje unutrašnje emotivne doživljaje generalizuju i šire na čitav ljudski rod, ili i više, na sav živi svet na Zemlji.

Ovde se može steći utisak da smo napravili zbrku, pomešali razmišljanje i emotivni doživljaj. Međutim, u tome i jeste poenta priče: ne samo da nismo pomešali, već upravo to i želimo da naglasimo. Naime, sva ta razmišljanja i upitanosti vode poreklo iz emotivnih doživljaja pojedinaca, a ti doživljaji ne samo da proizvode takva razmišljanja, već ih i usmeravaju.  

Profilisanje razmišljanja emocijama dobro je poznata stvar, ali čovek nije u potpunosti svestan intenziteta i obima uticaja emocija na razmišljanje, zbog svog narcizma. Narcizam je ponosan na svoju funkciju razmišljanja i ističe je u prvi plan svesti, dok emocije gura u nesvesno, potcenjujući i svesno negirajući uticaj emocija na svoje superiorno razmišljanje. Obim ove zablude i neprepoznavanja uticaja emocija na razmišljanje isti je kao i odnos svesnog i nesvesnog u psihološkom funkcionisanju čoveka, što će reći oko 95%. To što ovaj procenat deluje neverovatno i neshvatljivo na svesnom nivou, rezultat je istih procesa.

Čovek će uticaj emocija na proces razmišljanja svesno doživeti u vanrednim situacijama, kada životna dešavanja donesu emotivni udar koji poremeti dotadašnje procese razmišljanja. Pa i tada će imati doživljaj da su njegove crne ili ushićene misli isključivi produkt razmišljanja i racionalnog doživljavanja sveta, a ne svesna misaona manifestacija trenutnog stanja emotivnog sistema. Na primer, neočekivana smrt roditelja će za jedno vreme poremetiti jasne misaone tokove o životnim planovima i njihovoj realizaciji, doneće svesni misaoni utisak da su planovi neostvarljivi, ili besmisleni. Neočekivano zaljubljivanje će stvoriti svesni misaoni doživljaj budućih dešavanja kao života prepunog divnih i lako ostvarljivih planova, u skladu sa najsmelijim ličnim ambicijama. Međutim, kada period vanrednih emotivnih uticaja prođe, osoba se vraća u uobičajeni lični emotivni ambijent, koji nosi i uobičajene svesne misaone tokove.

Na ovom mehanizmu zasniva se i delovanje popularnih knjiga sa preporukama i receptima za srećniji život i duhovni razvoj. Te preporuke otkrivaju svesti čitalaca njima do tada nevidljiva životna rešenja i postupke, koji im zaista, pod uslovom da ih primene, mogu doneti srećniji život. Ovi svesni misaoni utisci proizvode dobre emocije zbog nade i očekivanja srećnijeg života, zbog čega im, u trenutku dok to čitaju, sve u budućem životu izgleda ružičasto i lako ostvarljivo. Međutim, kada pokušaju da preporuke i recepte iz knjige primene na svoj lični život suočavaju se sa svojim nesvesnim emotivnim ambijentom i emotivnim blokadama, koje ih u potpunosti blokiraju u realizaciji onoga što je tokom čitanja izgledalo veoma lako ostvarljivo. Ubrzo odustaju od tih pokušaja i zaboravljaju sadržaj knjige, vraćaju se u svoj uobičajeni emotivni ambijent, što ne samo da ih ne sprečava da sreću potraže u nekoj sledećoj knjizi, nego ih čak simuliše, jer sam emotivni ambijent stvara potrebu za ovakvim knjigama. Najčešće je nivo depresije ono što određuje taj ambijent, a knjige sa preporukama i receptima za srećniji život doživljavaju se kao pogodna i obećavajuća prilika za izlaženje iz depresije i poboljšanje emotivnog ambijenta.

Naše tvrdnje o nesvesnosti uticaja emocija na razmišljanje, tj. na svesne misaone tokove i zaključke koji iz njih proizilaze, odnose se na uticaj ovog emotivnog ambijenta na svesno razmišljanje. Taj emotivni ambijent oblikovan je bazičnom strukturom ličnosti, i teško je promenljiv. Životna dešavanja dovode do stalnih emotivnih modeliranja, koja su manje ili više površna, zbog čega modifikuju spoljni izgled tog ambijenta, a ne njegovu bazičnu strukturu. Kao što reljef terena obraslog gustim rastinjem gledano sa strane izgleda drugačije od svog pravog izgleda. Međutim, reljef terena svojim oblicima neprimetno utiče na način bujanja rastinja i spoljni izgled čitavog poteza, pri čemu spoljni posmatrač, a u velikoj meri i sama osoba, nisu svesni pravog oblika reljefa ispod rastinja.

Emotivni ambijent ličnosti predstavlja rezultantu razlike bazičnog narcističkog stava svake osobe, koji je predstavljen voljom za svemoć, i napora i uspeha u društvenom prilagođavanju. Napori i uspesi u društvenom prilagođavanju realizuju se radom emocija i razmišljanja. Kako su emocije i razmišljanje prisutni na samom rođenju, i od tada neprestano rade, emotivni ambijent prisutan je na samom rođenju i od tada se neprestano izgrađuje i modelira. Procesi izgradnje i modelovanja emotivnog ambijenta najintenzivniji su i najproduktivniji u početku, neposredno po rođenju. Protokom vremena prostor za modelovanje emotivnog ambijenta progresivno se smanjuje, jer emotivni sistem predstavlja zaokruženu celinu bez razvojnih potencijala. Sve varijacije, koje dovode do formiranja specifičnog oblika emotivnog ambijenta, dešavaju se restrukturiranjima unutar postojećeg emotivnog sistema.  

Smanjivanje prostora za neograničeno modelovanje emotivnog ambijenta u vremenu  posledica je i činjenice da se i sam emotivni ambijent, onakav kakav je do tada formiran, uključuje u procese svoje izgradnje i transformacija. Već formirani oblici čine kalup koji limitira dalje prevelike oscilacije. To znači, na primer, da će osoba koja je kod sebe već izgradila pojačanu emotivnu potrebu da odgovori zahtevu roditelja, taj isti emotivni obrazac koristiti nadalje i u drugim interpersonalnim odnosima, bez obzira na njihove sadržaje. Nova iskustva će modelirati ovu emotivnu potrebu, ali minimalno i samo u okvirima postojećeg kalupa, koji nepogrešivo govori da osoba ima pojačanu emotivnu potrebu da udovoljava zahtevima drugih, i nikada neće postati bezosećajna u odnosu na zahteve drugih prema sebi. Takva osoba će zbog toga imati osećanje pojačane društvene odgovornosti, kako u svojoj profesiji, tako i prema porodici, ili životnom prostoru. Dolaziće u situacije da svesno uočava kako okolini daje više nego drugi, ali joj to svesno opažanje i razmišljanje o tome neće pomoći da bude drugačija, jer emotivni ambijent se ne može menjati razmišljanjem na ovom nivou. Bez obzira na sve svesne napore i razmišljanja osoba ostaje rob svog emotivnog ambijenta, i ne može da se ponaša drugačije nego što joj on nalaže. Jedini način za korenitu promenu emotivnog ambijenta osobe je da razmišljanjem zagrebe duboko, do samog terena, i da u svesno dovede potisnuta sećanja na najranije odnose sa roditeljem, i na roditeljeve iracionalne preterane zahteve i očekivanja od nje. Ono što dovodi do emotivne transformacije je prepoznavanje, odnosno svesni doživljaj da su ti zahtevi i očekivanja bili motivisani iracionalnim u roditelju, roditeljevim ličnim neurotičnim konfliktima.

Za dalju priču važno je naglasiti dinamiku učešća i uticaja razmišljanja na procese formiranja emotivnog ambijenta ličnosti. Razmišljanje, kao najjača psihološka funkcija, u ontogenetskom smislu prati svoj filogenetski razvoj. To znači da od rođenja, kada je nasjlabija, vremenom progresivno jača, za razliku od emocija, čije transformacije su ograničene na unutrašnje pregrupisavanje unutar ograničenog emotivnog sistema, koji ne može da se širi. Zato razmišljanje već relativno rano u životu dolazi u koliziju sa emotivnim kalupima, koji ga sputavaju. Pokušava da ih remodeluje, međutim emotivni kalupi su čvrsto uobličeni i ne daju se lako menjati razmišljanjem. Štaviše, oni svojim okvirima sve jače sputavaju i modeluju razmišljanje. Sve što razmišljanje postiže, uz svoje ogromne napore, jeste da spoljnu sliku terena prilagođava svojoj željenoj slici uticajem na mesta i intenzitet bujanja rastinja. Bazični reljef terena ostaje isti, i svojim oblikom utiče kako na spoljni izgled, tako i na mesta gde će rastinje biti bujnije, što upravo predstavlja uticaj emotivnog ambijenta na razmišljanje. Naime, ako razmišljanje želi da prikrije neku rupu u terenu na tom mestu će forsirati posebno bujnu vegataciju. U realnom životu to će se manifestovati time da, na primer, osoba koja želi da prikrije svoju sebičnost forsira kod sebe svesne postupke prema okolini koji je prikazuju kao nesebičnu. Međutim, bazično emotivno strukturisana sebičnost ostaje neizmenjena, kao i rupa u terenu.   

Napori u društvenom prilagođavanju rezultat su želja i aktivnosti koje se preduzimaju u pokušaju da se opet zadobije svemoć, koju je svako od nas osetio neposredno po rođenju, u odnosu sa roditeljem. Motivisani su upravo voljom za svemoć, a skup želja (potreba) i aktivnosti preduzetih u cilju realizacije tog motiva predstavlja nagon za samopotvrđivanjem.

Uspeh u društvenom prilagođavanju, kao i svesni doživljaj tog uspeha, rezultat je interaktivnog i dinamičnog odnosa emotivnog ambijenta i razmišljanja. Uspeh i doživljaj uspeha različite su kategorije: različite osobe, po objektivnim merilima jednako uspešne, mogu veoma različito doživljavati svoju uspešnost.

Sva izdanja autora Nebojše Ivanovića mogu se poručiti: OVDE

Kako je bazični narcistički stav konstantna kategorija, emotivni ambijent i razmišljanje su jedini entiteti koji će profilisati nagon za samopotvrđivanjem, odnosno određivati oblast, vrstu i intenzitet napora u njegovoj realizaciji, ali i verovatnoću uspeha.

Nagon za samopotvrđivanjem predstavlja stalne i celoživotne napore svake osobe da pokaže roditelju da zaslužuje svemoć koju mu je roditelj dao na početku života, a potom uskratio. Nemogućnost ostvarivanja ovog cilja (jer taj cilj je sam po sebi neostvarljiv) u svakoj osobi stvara neurotični naboj, koji nije ništa drugo do emotivni ambijent o kome pričamo. Ako se vratimo metafori o reljefu terena, delovi terena u horizontalnoj ravni odgovaraju oblastima društvenog života, a njegove vertikalne oscilacije, udubljenja i izdignuća, intenzitetu bazično formiranih emocija.

Pokušaćemo da prikažemo ove tvrdnje na konkretniji način, na imaginarnom primeru.  

Život u užem smislu, u uslovima nepostojanja svesti o sebi, odnosno nepostojanja narcizma, što je nivo života životinja, predstavlja skup aktivnosti čiji cilj je realizacija potreba koje održavaju život. Te potrebe su dobro poznate: disanje, pijenje, ishrana, razmnožavanje i izbegavanje predatora. Aktivnosti su usmeravane emocijama, kojih u osnovi ima dve: samoostvarenost i strah. Nastanak svesti o sebi stvara svesni doživljaj života, koji je međutim apstraktan, neuhvatljiv u smislu konkretnog čulnog opažaja. Čulni opažaj je opet jedino sredstvo kojim jedinka raspolaže u percepciji sebe i sveta oko sebe. Zato ćemo apstraktni doživljaj života konkretizovati: predstavićemo život kao beskonačno visoku kulu, koja ima svoju bazu na zemlji, ali nema vrh.

Svojim rođenjem osoba je na dnu kule, ali mu odnos sa roditeljem stvara doživljaj da je na vrhu. Počinje da se penje guran od roditelja, nesvestan kule, njene baze i vrha, pa i samog penjanja. U našem eseju o moralu opisan je nesvesni iracionalni bes potomka prema roditelju, čije poreklo je ovo teranje na naporan uspon i uskraćivanje blaženog osećanja svemoći, odnosno doživljaja da je na vrhu. Dok se uspinje počinje postepeno i sve jače da razaznaje oblik kule, pravac kretanja, druge oko sebe koji takođe grabe ka vrhu, pravila kojih mora da se pridržava da im ne bi smetao, ali kojih se i oni pridržavaju da ne bi smetali njemu. Razgledanjem i istraživanjem prostora u kuli i posmatranjem drugih osoba vidi da stepenice kojima se penje nisu jedine, da postoje i druga stepeništa koja su strmija i teža ali omogućavaju brži uspon, da postoje čak i skrivene prečice….  

Dok se penje, osoba mora da diše, pije, jede, da se razmnožava, i da pazi da ne bude ometana, ili čak gurnuta u sunovrat od strane drugih. Ovo su aktivnosti čija uspešna realizacija donosi brojne sitnije i krupnije epizode samoostvarenosti, teškoće i neuspesi u njihovoj realizaciji donose epizode straha. Nedostatak samoostvarenosti stvara depresiju.

Za razliku od običnog života na zemlji (van kule), koji osećanja samoostvarenosti i straha podrazumeva samo uz osnovne životne aktivnosti, život u kuli nudi i novi doživljaj emocija samoostvarenosti i straha, vezan za sam proces penjanja. Uspešno i brže penjanje u pojedinim segmentima, nalaženje moralno dopustivih prečica, obilaženje drugih…, sve to proizvodi epizode samoostvarenosti, dok usporavanje ili pad niz stepenice na prethodni nivo donosi epizode straha i depresije. Jedini orijentir o uspešnosti ličnog penjanja je kvalitet i brzina uspona drugih oko sebe. Potreba za emocijom samoostvarenosti koju donosi uspešan i brz uspon toliko je jaka da može prepokriti i zanemariti ili potisnuti potrebe za samoostvarenošću iz osnovnih životnih aktivnosti, recimo razmnožavanja, ako osoba proceni da će je razmnožavanje usporiti u usponu.

Posmatrano iznutra, sa stepeništa kule koje vrvi od drugih koji sa više ili manje uspeha streme gore, proces uspona ima punog smisla, pa su i emocije samoostvarenosti i straha koje relativni uspeh ili neuspeh nosi racionalne.

Racionalnost ovih emocija u vezi penjanja, pa i racionalnost samog penjanja, postaje diskutabilna kada se kula i penjači u njoj posmatraju sa strane. Uočava se da kula nema vrh, koji bi po logici stvari bio krajnji cilj uspona. Uočava se  da svaki penjač ima iracionalni nesvesni doživljaj da vrh postoji, i da je vrh konačni cilj penjanja (jer zašto bi sva ta masa penjača nepogrešivo i neprestance hrlila gore), odnosno krajnji cilj nije okončavanje penjanja na bilo kom nivou, koji bi zbog tog okončavanja mogao ličiti na konačni cilj penjanja. Svaki penjač ima taj doživljaj iz nesvesnog utiska da je već bio na vrhu, odnosno kušao doživljaj svemoći, pre rođenja i neposredno po rođenju, u odnosu roditelja prema njemu, a pre nego što je postao svestan kule i potrebe da se penje.

Teže je uočljivo, ali je logično, da svaki penjač na vrhu vidi samo sebe, sa svojim roditeljem. Ni za koga drugog tu nema mesta, jer svemoć je nedeljiva, svemoćan može biti samo jedan. Roditelj je neophodan, jer svojom ljubavlju i bezuslovnom podrškom  obezbeđuje doživljaj svemoći. Roditelj ne krnji svemoć, jer nema emociju kompetitivnosti prema svom potomku, bar takav je doživljaj potomka.  

Uslovi penjanja, prisustvo drugih oko sebe, pravila penjanja, međusobna podrška i saradnja, pa i ometanje, ponajviše iskustva drugih (koji, između ostalog, u nekom trenutku na nekom nivou neminovno završavaju svoj uspon bez da su stigli do vrha), sve to kod penjača stvara svesni doživljaj limitiranosti penjanja i svesnu sumnju u postojanje vrha. Ovim svesnim spoznajama  penjači moraju da se prilagode na svesnom nivou, jer njihovo nesvesno govori drugačije, govori da vrh postoji i da moraju dosegnuti taj vrh, a oni nemaju načina da demantuju svoje nesvesno. Zapravo i ne žele da ga demantuju, jer nesvesni doživljaj da vrh postoji daje smisao penjanju. To znači da moraju na svesnom nivou izjednačiti stav nesvesnog i svesnog, a ako to nije moguće, što u ovom slučaju jeste slučaj, bar približiti njihove stavove koliko je maksimalno moguće.

Da nije nesvesnog doživljaja da vrh postoji i da ga valja dosegnuti penjanje ne bi imalo nikakvnog smisla. Svako bi ostao na nivou na kome se zatekao, i održavao život osnovnim aktivnostima u cilju održanja života, zadovoljavajući se emocijama samoostvarenosti samo iz tih aktivnosti. Veliki broj onih koji su osećanje samoostvarenosti dominantno vezali za proces penjanja i dosezanje vrha, ne bi mogli da žive bez penjanja. U potpunosti bi odustali od boravka u kuli, odnosno od života.  

Kako u ovom slučaju približiti nesvesno i svesno, kada se toliko razlikuju?

Postoje načini, koje ćemo ovde nazvati materijalizacija iracionalne nesvesne narcističke ideje o ličnoj svemoći u ljudskoj svesti. Nesvesna ideja o ličnoj svemoći postoji u svakom pojedincu, a u primeru sa kulom predstavljena je težnjom za dosezanje nepostojećeg vrha. U svesnom svakog pojedinca materijalizuje se na različite načine. Pritom, kod svakog opstaje nesvesna spoznaja da je ta materijalizacija nepotpuna, zbog toga čak i lažna, što, bez obzira na način materijalizacije, ostavlja kod svakoga gorak ukus nepostojanja savršenstva, pa čak i apsolutne nemogućnosti dostizanja savršenstva. Ovo je jedan od uzroka i jedan od oblika večitih ljudskih patnji. Zato svako mora sebe iznova i iznova svesno da uverava da je materijalizacija tačna i gotovo savršena, i da uverava sebe kako mora verovati u to.

Kada je reč o kuli i dostizanju nepostojećeg vrha, najmasovnija materijalizacija iracionalne ideje o ličnoj svemoći kroz ljudsku istoriju jeste ideja da nas vrh čeka upravo na nivou do koga smo se popeli neumornim usponom, i dalje više ne možemo. Tu nas čeka roditelj, u obliku Boga, da nadalje večno uživamo u ličnoj svemoći. Ta lična svemoć je različita od doživljaja moći u procesu penjanja, kada se moć oseća kroz sitne uspehe u odnosu na druge, preko emocije kompetitivnost, ali je identična inicijalnoj svemoći, doživljenoj u odnosu sa roditeljem na početku života, zasnovanoj na poverenju i samilosti a bez kompetitivnosti, odnosno zasnovana na ljubavi. Ova materijalizacija nesvesne ideje o ličnoj svemoći po svom obliku zahteva da se i drugim penjačima dozvoli isti način dosezanja vrha, što je posledica neminovnosti prisustva drugih oko sebe i njihovih uticaja na lični život, odnosno penjanje. To donekle krnji nesvesni doživljaj lične svemoći, zato postoji dodatna materijalizacija u okviru ove, da bi je upotpunila. Ta materijalizacija kaže da je vrh večan i beskonačan, tako da svako pojedinačno ima svoju večnost i beskonačnost da na miru uživa u ličnoj svemoći, sa roditeljem.

Druge materijalizacije iracionalne ideje o ličnoj svemoći su kompleksnije. Odnose se na penjače koje prva materijalizacija, zasnovana na religiji, ne zadovoljava. Razlozi zbog kojih ovi penjači ne prihvataju religijsku interpretaciju dosezanja vrha kule naoko su različiti, ali se svode na jedan zajednički. Po osnovu tih razloga penjači se mogu podeliti u grupe, a svaka grupa ima svoju specifičnu materijalizaciju nesvesne ideje o ličnoj svemoći u svesnom.

Pre nego što navedemo pojedinačne karakteristike tih grupa penjača, osvrnućemo se na zajedničku. Ta zajednička karakteristika jeste jača samosvest o ličnoj posebnosti, odnosno insistiranje na ličnoj narcističkoj ideji o svemoći i nepristajanje na trpanje u isti koš sa svima, što nudi religija. Ovaj stav produkt je jačeg razmišljanja tih penjača, ali ne na direktan način, tako što su, recimo, misaonom analizom shvatili da je religija besmislena, kako bi se najpre pomislilo, već posredno, uticajem jačeg razmišljanja na profilisanje ličnog emotivnog ambijenta.

Osobe koje više i jače razmišljaju, baš zbog svesti o svom razmišljanju, stvaraju u sebi emotivni ambijent koji se proporcionalno više i jače oslanja na to isto razmišljanje kao na komparativnu sposobnost koja će im pomoći u uspešnijem penjanju. Takav emotivni ambijent povratno stimuliše dalje procese razmišljanja, što postepeno pojačava lični utisak o svojoj posebnosti i doživljaj svakog penjača da je baš on predodređen da dođe do vrha. Pritom, njegove umišljene komparativne prednosti u odnosu na druge penjače ne moraju uopšte dati realne rezultate u uspešnosti penjanja. Štaviše, češće se dešava da u penjanju zaostaje u odnosu na svoje realne intelektualne i fizičke mogućnosti, zbog obuzetosti mislima i idejama o svom penjanju. To svakog penjača pogađa i donosi loše emocije, od kojih se on brani na različite načine, a ti načini upravo predstavljaju vrste materijalizacije nesvesne ideje o ličnoj svemoći u svesnom.  

Sva izdanja autora Nebojše Ivanovića mogu se poručiti: OVDE

Jedan od razloga pojačanog doživljaja lične neuspešnosti u penjanju i loših emocija koje taj doživljaj nosi je i u tome što ovi penjači nesvesno postavljaju pred sebe teže ciljeve u procesima samopotvrđivanja, odnosno brzini i uspešnosti penjanja i dosezanja vrha kule. Željena i ostvarena brzina i uspešnost penjanja nikad nisu iste, ni kod jednog penjača, bez obzira na nivo inteligencije, jer željena brzina je uvek preambiciozno postavljena, zbog bazičnog narcističkog stava o ličnoj svemoći. Osobe koje više i jače razmišljaju zaista mogu da se penju brže i uspešnije, često se tako i dešava, ali je razlika između željene i postignute brzine veća nego kod manje mislećih, zbog čega kod njih postoji relativno veći nedostatak emocije samoostvarenosti a višak emocije straha u procesu penjanja. Manjak samoostvarenosti i višak straha dodatno oblikuje lični emotivni ambijent u smislu bazično višeg nivoa depresije i anksioznosti. Ove osobe ne moraju biti svesne da žive u takvom emotivnom ambijentu, jer za drugi i ne znaju. Uticaj nesvesno postavljenih preambicioznih ciljeva na formiranje emotivnog ambijenta ličnosti predstavlja još jedan psihološki fenomen koji se gotovo ne primećuje na svesnom nivou. Odnos svesnog prepoznavanja ovog uticaja i njegovog pravog (nesvesnog) intenziteta isti je kao i ukupni odnos svesnog i nesvesnog u psihološkom funkcionisanju, što će reći 5% : 95%. Možda će ove tvrdnje biti jasnije i prihvatljivije ako obratimo pažnju na emotivni ambijent osoba rođenih sa teškim deformitetima, koje ih praktično onesposobljavaju za samostalan život. Primetićemo da zrače vedrinom, optimizmom i voljom za život, što je teško shvatljivo normalnim osobama, „normalnih“ nesvesno projektovanih ličnih ambicija. Poreklo takvog emotivnog ambijenta osoba hendikepiranih od rođenja upravo je u nesvesnom projektovanju životnih ambicija. Njihovo nesvesno projektovanje ličnih ambicija, pored drugih uticaja uzimalo je u obzir i objektivne lične fizičke limitiranosti, pa su i ambicije srazmerno tome nisko postavljene.

Nameće se ideja da se preambiciozno postavljeni ciljevi, koji tako snažno opterećuju emotivni ambijent anksioznošću i depresivnošću, mogu revidirati, odnosno spustiti na niži nivo, čime bi se emotivni ambijent popravio. Smanjivanje razlike između zacrtanih i ostvarenih ciljeva dovodi do smanjivanja nivoa anksioznosti i depresivnosti. Ovo revidiranje nije neizvodljivo, ali podrazumeva savlađivanje do te mere teških prepreka, da se u praksi veoma otežano realizuje.

Prva prepreka leži u tome da osoba, čak i ako je svesna da su njeni životni ciljevi preambiciozni, nije ni blizu svesna u kojoj meri su predimenzionirani. Naime, svesno se registruje samo 5% ove predimenzioniranosti, što je odnos koji odgovara svim relacijama svesnog i nesvesnog.

Druga prepreka je u tome da njeni preambiciozni ciljevi na svesnom nivou podstiču lažna osećanja samoostvarenosti, koja možemo uporediti sa osećanjem sreće koju pruža maštanje. Zato osoba ne želi da se odrekne nečega što joj pruža emotivno zadovoljstvo, koga je ona svesna.

Treća prepreka je nesvesna spoznaja da osoba nije realizovala sve svoje sposobnosti koje intuitivno oseća da poseduje. U realizaciji je sprečava upravo povišen nivo anksioznosti i depresivnosti u emotivnom ambijentu, svojim emotivnim blokadama koje se manifestuju različitim oblicima neurotičnosti. Osoba ne želi da odustane od ambicija za koje je svesna da može da realizuje na osnovu intelektualnih i fizičkih potencijala, a emotivne blokade doživljava kao nešto što će se vremenom popraviti, odnosno ukloniti samo od sebe. Ovaj utisak da će se protokom vremena desiti promene emotivnog ambijenta ličnosti nije netačan. Tom utisku doprinose i oscilacije u emocijama koje zavise od životnih dešavanja, pri čemu svako očekuje da će mu se periodi najviših emotivnih uzleta ustaliti kao stalni emotivni ambijent, u kome je taj neko pun snage i samopouzdanja. Životna iskustva dovode do sazrevanja (što je zapravo ta promena emotivnog ambijenta o kojoj pričamo), ali ove promene najčešće ne budu dovoljne da osobu osposobe za punu realizaciju svojih sposobnosti. Stepen doživljaja lične neostvarenosti korelira sa intenzitetom straha o smrti, kako je primetio Jalom.

Četvrta prepreka je nesvesni doživljaj da odustajanje od nesvesnih preambicioznih ciljeva predstavlja još jedan poraz, što nosi nove količine anksioznosti i depresivnosti, a što bi svako da izbegne.

Priča o preprekama u odustajanju od nesvesno postavljenih preambicioznih ciljeva jedna je od onih koje su oslikane u arhetipu suočavanja i savlađivanja brojnih teškoća i prepreka u životu, da bi se došlo do cilja koji predstavlja samoostvarenost i spokoj. U bajkama prepreke su mora i planine, zmajevi, a cilj obično prelepa princeza. U našoj priči prepreke su gore pobrojane, a cilj je popravljanje emotivnog ambijenta ličnosti smanjivanjem bazičnog nivoa anksioznosti i depresivnosti. 

Nije naodmet ponovo naglasiti da su karakterizacije o nivou razmišljanja formirane po principu statističke raspodele, odnosno nisu samo oni koji jače i više razmišljaju, i nisu svi takvi, opterećeni jačim anksiozno-depresivnim emotivnim ambijentom, jer emotivni ambijent u velikoj meri zavisi i od načina emotivnog formiranja ličnosti u inicijalnim razvojnim fazama, pre punog manifestovanja razmišljanja. Želi se reći da su osobe koje jače i više razmišljaju sklonije anksiozno-depresivnom emotivnom ambijentu ličnosti od onih koji manje i slabije razmišljaju, što je uostalom i dokazano populacionim studijama.

Takođe je potrebno naglasiti, iz istih razloga i na isti način, da nije religijski pristup materijalizaciji nesvesnog doživljaja svemoći u svesnom taj koji deli penjače na one koji više i manje razmišljaju, a što bi se moglo zaključiti iz prethodnih razmatranja. Štaviše, osobe koje se profesionalno bave religijom najčešće spadaju u one koji mnogo i intenzivno razmišljaju, kao što se i mnoge osobe koje puno i intenzivno razmišljaju pre ili kasnije opredele za religijski pristup materijalizaciji nesvesnog doživljaja svemoći u svesnom.

Pošto smo globalno definisali drugu grupu penjača kao penjače koji dosledno insistiraju na ličnom i nedeljivom doživljaju svemoći, pozabavićemo se njihovim načinima materijalizacije nesvesnog doživljaja svemoći u svesnom. Organizovani sistemi edukacija, kao i protok i dostupnost informacija u savremenom svetu, utiču na to da je takvih proporcionalno sve više u odnosu na ranija vremena. Način materijalizacije nesvesnog doživljaja svemoći u svesnom u potpunosti je reprezentovan ponašanjem penjača u odnosu sa sobom, drugim penjačima, kulom i samim penjanjem. Zato ćemo se u prikazu načina materijalizacije oslanjati na opise ponašanja koji ga reprezentuju.

Prvu, i najmasovniju grupu penjača od onih koji insistiraju na svojoj jedinstvenosti, čine oni koji nemaju dovoljno intelektualnih i emotivnih sposobnosti da se penju brže i uspešnije od drugih. Odlikuju se višim obrazovanjem i profilisanijim zanimanjima, ali bez savremenih sistema edukacije i sveopšte dostupnosti informacija većina njih ne bi ni došla u grupu onih koji jače i više razmišljaju. Svoju posebnost i jedinstvenost zato će tražiti u specifičnoj i jedinstvenoj kombinaciji različitih sposobnosti kojima raspolažu, i aktivnostima koje proističu iz tih sposobnosti.

Utisak o svom uspešnijem penjanju u odnosu na druge primarno će tražiti u svojoj profesiji, upinjući se da budu bolji od drugih. Pritom potiskuju u nesvesno postojanje bezbrojnih okolnih grupa (drugih profesija), kod kojih se sve to dešava na isti način. Partikularizacija zanimanja dodatno pogoduje ovim procesima. Lekar će, na primer, samopotvrđivanje tražiti u veoma uskoj oblasti kojom se bavi, recimo hirurgiji debelog creva, dok će ga uspešnost drugih to manje emotivno opterećivati što su oblasti kojima se drugi bave raznorodnije od njegove. Manje će ga doticati uspon drugih u oblasti hirurgije pankreasa, još manje u neurohirurgiji, još manje u hematologiji ili socijalnoj medicini, a praktično neće biti ni svestan da se isti procesi dešavaju u oblasti mašinstva, ekonomije, ili politike na primer…

Međutim, i u ovako partikularizovanim uslovima bavljanja profesijom, samo retki mogu računati na svesni doživljaj da su prvi u svojoj oblasti. Zato su neophodne one dodatne sposobnosti i aktivnosti koje smo pomenuli, koje će kod svakog pojedinačnog penjača pojačati iluziju o ličnoj superiornosti u odnosu na druge, pogotovo što su one obično teže merljive nego profesionalni uspeh. Taj dodatni prostor za samopotvrđivanje može se tražiti, na primer, u subjektivnom doživljaju svojih moralnih kvaliteta, ali i raspusnom ponašanju za koje drugi „nisu sposobni“; u svom poreklu, uspehu u izgradnji porodičnog života, sticanju materijalnih vrednosti, informisanosti i „poznavanju situacija“, u oblasti politike ili sporta na primer; u upućenosti u druge životne oblasti, van svoje profesije; u najrazličitijim hobijima; u fizičkom izgledu i snazi, sportskim aktivnostima; čak i kroz otvoreno priznavanje drugima da su uspešniji u pojedinim segmentima, jer takvo samokritičko ponašanje pokazuje „kvalitet karaktera“. U dodatne oblike samopotvrđivanja spada i opravdavanje ličnih neuspeha „objektivnim okolnostima“, koje su obično subjektivno predimenzionirane. Na primer, veći profesionalni uspeh drugoga tumačiće se povoljnijim životnim uslovima koji su mu to omogućili, a koje osoba posmatrač nije imala. Tu spada i svest o negativnom uticaju ličnog emotivnog ambijenta na potpuno ispoljavanje sposobnosti osobe. Na primer, različite manifestacije neuroza mogu značajno ograničiti osobu u postizanju profesionalnog uspeha. Ona to neće računati kao svoj nedostatak već kao dodatni argument da zaslužuje svemoć, jer osoba svoj emotivni ambijent doživljava kao nešto što joj je nametnuto, dato od spolja a ne postignuto ličnom zaslugom, što i jeste tačno. Odatle doživljaj osobe da utoliko više zaslužuje svemoć što i uz takva objektivna sputavanja postiže makar kakve rezultate u samopotvrđivanju. S druge strane, a to je možda i češća pojava, neuroze mogu stimulisati osobu na vanredne uspehe i dostignuća. U tom slučaju ona će svoj emotivni ambijent tretirati drugačije, sada kao deo sebe i svojih zasluga, a uspehe i dostignuća svakako pripisati spisku argumenata zbog kojih zaslužuje svemoć.

Sve ovo stvara životni kolaž iz koga nije teško, uz mestimične subjektivne intervencije, dobiti rezultantu koja govori da je baš osoba posmatrač upravo ta koja jedina zaslužuje svemoć, mimo svih ostalih. Svako pravi nesvesnu računicu o sebi koja kaže da je najbolji na svetu, naravno u odnosu na svoja subjektivna merila. Subjektivnim merenjem mane prerastaju u vrline, samo zato što su svoje. „Ja sam dozlaboga nepopustljiv, pre ćeš ubediti ovaj zid nego mene“, isticaće sa narcističkim ponosom osoba koja je nesvesno uverena da jedina na svetu zaslužuje svemoć (kao što je u to nesvesno uverena i svaka druga osoba na svetu, samo sa nešto drugačijim setom subjektivnih argumenata). Nasuprot tome, čak i nesumnjive vrline i kvaliteti ostaju neprimećeni i zanemareni od strane penjača koji obračunava svoje pravo na svemoć, ako u tim vrlinama i kvalitetima ne nalazi podršku za svoju računicu. Može tamo neko imati milijarde, biti najmoćniji političar, vrhunski sportista ili nobelovac, ali taj neko nema sijaset drugih karakteristika i sposobnosti koje ima osoba posmatrač, i koje, kada se sve sagleda i izračuna, ipak posmatraču daju prednost.

Sva izdanja autora Nebojše Ivanovića mogu se poručiti: OVDE

Ovo se može pokazati jednostavnim testom: ne postoji osoba iz grupe penjača koji više i jače razmišljaju koja bi pristala da menja identitet sa bilo kojom drugom osobom na svetu.

Još jedna pojava, možda i najznačajnija u održavanju nesvesne ideje svakog pojedinca o ekskluzivnom ličnom pravu na svemoć, jeste „jedinstveni lični doživljaj sebe i okoline“. To znači da svaka osoba na svetu svesno registruje čulne i psihološke informacije samo iz svog tela, i ima jedinstveni doživljaj spoljnog sveta, kakav nema ni jedna druga osoba na svetu. Ova pojava je sasvim jasna na svesnom nivou, ali njen uticaj i intenzitet tog uticaja na održavanje nesvesne ideje o ličnom pravu na svemoć ostaju gotovo potpuno u nesvesnom, zato što je i sama ideja o ličnoj svemoći gotovo potpuno nesvesna. Jedinstveni lični doživljaj sebe i okoline, iako svesno i jasno prepoznatljiv kao pojava, dodatno je izložen snažnim i neprestanim potiskivanjima, guranju u nesvesno i izvitoperavanjima od strane sekundarnih moralnih nagona, jer ga oni prepoznaju kao reprezenta narcizma. U tome im pomažu sekundarne narcističke emocije, poput empatije i altruizma.

Rekli smo da uvek postoji diskrepanca između želja i ostvarenog uspeha u penjanju, kod svakog penjača, i uvek na način da su želje veće od ostvarenog uspeha. Ova diskrepanca može se odnositi na ograničene etape u penjanju, odnosno životne situacije, kao i na penjanje u celini, odnosno na ceo život. Veličina razlike između želja i uspeha određuje nivo anksioznosti i depresivnosti u ličnom emotivnom ambijentu svakog penjača. Prva diskrepanca donosi površnije oscilacije u nivou anksioznosti i depresivnosti, koje se zbog toga mogu lakše korigovati uspehom u penjanju, u nekoj od sledećih etapa. Druga diskrepanca nastaje rano, u samom početku penjanja, i predstavlja na neki način celoživotni emotivni ambijent ličnosti penjača. Teško je promenljiva jer je instalirana duboko u nesvesnom. Što je ova diskrepanca veća manje će se primećivati emotivne oscilacije iz pojedinačnih etapnih uspeha i neuspeha u penjanju. Zato ove penjače neće mnogo usrećiti čak ni izuzetan uspeh u penjanju, kao što ih neće previše unesrećiti prava životna tragedija. Ovakav emotivni ambijent na proces penjanja može uticati dvojako: stimulisati ga do nivoa maničnosti, ili blokirati srazmerno veličini diskrepance, do nivoa odustajanja od penjanja.

Anksioznost i depresija su neprijatne emocije, pa pošto ne mogu da se eliminišu uspehom u penjanju, traže da se prepokriju. Važno je primetiti da su anksioznost i depresija posledice nesvesnog subjektivnog doživljaja penjača da je neuspešan u penjanju. Pritom, u objektivnom smislu on može biti izuzetno uspešan, po svim kriterijumima; njegov subjektivni doživljaj potiče od preambicioznih ciljeva koje je sebi nesvesno postavio. Zato će on prepokrivanje anksioznosti i depresije tražiti u aktivnostima koje donose emociju samoostvarenosti: 1) u intenziviranju penjanja, odnosno naporima da se vanredno dokaže u profesiji, u individualnom hobiju, druženju, saradnji sa drugima u kolektivnim hobijima,  odnosno u aktivnostima koje nose samopotvrđivanje, tj. zadovoljavaju roditelja, ili 2) u osnovnim životnim aktivnostima usmerenim na lično zadovoljavanje – disanju, pijenju, ishrani, seksualnom sparivanju ili izbegavanju predatora.

Prva vrsta ovih aktivnosti (sve ove aktivnosti se nazivaju kompenzatornim, jer se koriste kao kompenzacija za nedostatke koji izazivaju anksioznost i depresivnost) tretira se kao konstruktivna, jer je društveno korisna. Potreba za njima je prirodna i društveno prihvatljiva, ali preterana, zbog čega predstavlja manji ili veći stepen zavisnosti od tih aktivnosti.

Druga vrsta kompenzatornih aktivnosti tretira se kao destruktivna, jer remeti sposobnost penjanja. To su zavisnosti od pušenja (čulno detektabilno disanje), pijenja alkoholnih i bezalkoholnih pića, psihoaktivnih supstanci, preterivanja u ishrani, seksa, zavisnosti od kockanja i „adrenalinskih“ izazova…

Suočavanje sa nemogućnošću kompenzatornih aktivnosti da prepokriju nesvesnu diskrepancu između želje i ostvarenog uspeha u penjanju, što se dešava kod nekih penjača u nekim fazama penjanja, dovodi do jakih emotivnih lomova. To se može završiti na različite načine: posvećivanjem penjača značajnijem restrukturiranju svog emotivnog ambijenta psihoterapijom, trajnim poremećajem funkcije razmišljanja, potpunim odustajanjem od penjanja, okretanjem religijskom načinu materijalizacije nesvesne ideje lične svemoći u svesnom…

Penjači koji više i jače razmišljaju imaju manje jasnu ideju o dosezanju svemoći od onih posvećenih religijskom načinu materijalizacije nesvesne ideje lične svemoći u svesnom. Zato generalno ostaju usredsređeni na pojedinačne etape u penjanju, srećni ako kompenzatorne aktivnosti mogu da prepokriju emotivni debalans u njima, trudeći se da ne gledaju ka vrhu kule i da ne razmišljaju o njemu. Neminovnog završetka penjanja boje se više nego religijski penjači.

Ove penjače dodatno muči jedna važna stvar: kako prikriti svoju nesvesnu ideju o ličnoj svemoći i ambiciju da se bude prvi i jedini na vrhu.

Zašto prikrivati? – pitaće neko. Zato što otvoreno isticanje ove namere daje legitimitet drugima da otvoreno sputavaju takvog penjača. To je dodatni motiv da se nesvesnoj ideji o ličnoj svemoći ne dozvoljava pristup u svesno.

Iz straha da neko ne prozre nakanu i stremljenje penjača da bude prvi i jedini na vrhu proistekao je moćan nesvesni intuitivni luk, koji takvo ponašanje karakteriše kao estetski ružno. Penjači ulažu ogromne napore da bi udovoljili tom intuitivnom nagonu, što se manifestuje stalnim formiranjem novih pravila penjanja, koja bi udovoljila njegovim estetskim zahtevima. Ta pravila bismo mogli nazvati tolerancija prema drugima, a njihovo usvajanje i primenu penjači doživljavaju kao značajan životni imperativ. Po njihovoj strukturi i poreklu jasno je da su ova pravila u potpunoj koliziji sa izvornim nesvesnim težnjama ka ličnoj svemoći, pa prema tome neiskrena.

Sva izdanja autora Nebojše Ivanovića mogu se poručiti: OVDE

Znamo da svaka neiskrenost nosi emotivnu napetost (anksioznost i depresiju), pa se tako dešava i u ovom slučaju. Nametnuta tolerancija prema drugima proizvodi u nesvesnom anksioznost i depresiju, koje valja nečim prepokriti.

Da bi na svesnom nivou olakšali pritisak ovog nesklada penjači pribegavaju organizovanju u grupe, čime postižu dva cilja: 1) estetski ružno isticanje nesvesne ideje o ličnoj svemoći prebacuju na grupu, čime izbegavaju direktan udar drugih na sebe kao pojedinca, i 2) nesvesno prisvajaju uspehe grupe u materijalizaciji nesvesne ideje o svemoći u svesnom, kao svoje lične. Estetski je ružno isticati sebe, ali je manje ružno isticati grupu, svoju naciju na primer, ili političku stranku kojoj pripadaju. Isticanjem svoje grupe dobija se osećanje samoostvarenosti iz lične identifikacije sa grupom, i iluzije da su uspesi grupe lični uspesi.

Grupe se mogu konstituisati po različitim osnovama: kao etničke, političke, profesionalne, navijačke, po emotivnim sklonostima… Ovo u neku ruku odgovara poziciji religijskih penjača, na način da se naizgled odustaje od svoje individualnosti, međutim, postoji značajna razlika u odnosu na religijske penjače: religijski penjači u fazi penjanja izgledaju kao da su u grupi, ali su individualno međusobno odvojeni jasnijom ličnom percepcijom cilja penjanja; penjači koji insistiraju na svojoj individualnosti zaziru od pogleda na cilj penjanja (vrh kule), zbog čega se jače oslanjaju na grupu i utapaju u nju. Time ovi drugi naizgled žrtvuju deo svoje individualnosti, ali to bogato kompenzuju emotivnim odnosom ka grupi, koju delom doživljavaju kao svoj alter ego, a delom kao roditelja. Tipičan primer su društveni sistemi zasnovani na komunističkim idejama, koji zabranjuju religiju a oktroišu surogate zajedništva, uz obavezno prisustvo kvaziroditelja, odnosno kvazibožanstva, u obliku vođe nacije.

Osim organizovanja u grupe, postoji još jedan način za prepokrivanje dodatne anksioznosti i depresije proisteklih iz nametanja tolerancije prema drugima. To je tehnološki napredak, koji deluje tako što pojačava lični nesvesni doživljaj svemoći. Tehnološki napredak svojim sredstvima svakom penjaču nudi iluziju bržeg ličnog penjanja, ali istovremeno stvara veću gužvu i potrebu za novim pravilima penjanja, odnosno za većom tolerancijom prema drugima. Nametanje povišenog nivoa tolerancije prema drugima generiše nove količine anksioznosti i depresije, što povratno traži nova tehnološka rešenja koja bi ih prepokrila. To stvara začarani krug, koji je formiran uporedo sa jačanjem razmišljanja i nastajanjem svesti o sebi, traje neprestano od tada, vrtoglavo se ubrzavajući u novije vreme.

Jednostavnije rečeno, tehnološki razvoj stvara potrebu za novim moralnim načelima u društvenim odnosima, nova moralna načela traže dalji tehnološki razvoj koji bi olakšao emotivne pritiske novih moralnih načela. Da se tehnološka dostignuća koriste u prepokrivanju anksioznosti i depresije prilično je jasno, a može se dodatno ilustrovati na primeru korišćenja automobila, ili sredstava komunikacija. Ovde je važno odvojiti objektivnu potrebu savremenog života za sve većom upotrebom ovih sredstava od neurotične emotivne potrebe za njihovim korišćenjem. Emotivna potreba se sagledava u njihovom iracionalnom korišćenju, koje predstavlja svojevrsni beg od „svakodnevice“, odnosno od pritiska anksioznosti i depresije. Pritom, emotivo pilagođavanje tehnološkom napretku čini da iracionalno korišćenje novih sredstava postaje model ponašanja, zbog čega se ne prepoznaje kao iracionalno. Zato jedva da možemo doživeti kao neurotičan postupak nekoga ko seda u automobil da bi prešao dvesta metara da kupi novine, i usput se nervira što nije mogao da se parkira ispred same prodavnice, jer je tu već parkiran drugi neurotičar, već deset metara dalje. Ovu utrku tehnoloških inovacija i emocija najbolje možemo osetiti ako se zapitamo kako su ljudi živeli pre kompjutera i mobilnih telefona, ili još ranije, bez električne energije. Iz današnje perspektive takav život izgleda turobno i depresivno, a znamo da nije bio takav, znamo da je i tada bilo sreće i dobrih emocija u sličnoj meri kao danas.

(Interesantno je da mnogi imaju doživljaj kako se u tim ranijim vremenima srećnije živelo. Taj doživljaj je subjektivan, ne mora biti tačan i verovatno i nije tačan, a direktna je posledica emotivne teskobe savremenog življenja.)

Tehnološki napredak ne može rešiti emotivne probleme čoveka, jer kada bi mogao ti problemi bi danas bili na zanemarljivom nivou, što očigledno nije slučaj. Tehnološka dostignuća deluju na površnom nivou emocija, dok u najdubljim slojevima emotivnog ambijenta opstaje nerešivi sukob iracionalne volje za svemoć i njene neostvarljivosti na nivou realnog življenja. Taj večni unutrašnji sukob koji postoji u svakoj osobi profiliše između ostalog i emotivne modele međuljudskih odnosa kroz istoriju, koji su identični bez obzira na epohu i društveni sistem u kome se odvijaju. Iako se društveni sistemi razlikuju po spoljnom ustrojstvu, sa donekle različitim moralnim principima, sadržaj međuljudskih odnosa i dešavanja koja iz njega proističu uvek su isti i aktuelni. Moglo bi se reći da se svode na borbu za ljubav i moć, pri čemu je borba za moć u funkciji borbe za ljubav. (Ili: Istorija čovečanstva predstavlja sveprisutnu i neprestanu borbu za ljubav.) O tome najbolje svedoče umetnička dela različitih epoha, posebno književna. Ako zanemarimo spoljni ambijent u kome se odvija neka priča, svi motivi i postupci junaka književnih dela uvek su nam jasni i aktuelni, kao da se dešavaju danas, bez obzira da li čitamo Platonovu Gozbu, Servantesovog Don Kihota, Šekspirovog Hamleta, Geteovog Vertera, ili Tolstojev Rat i mir…     

Postoji još jedan psihološki mehanizam koji onemogućava tehnološki napredak da suštinski i trajno podigne lični i kolektivni emotivni ambijent. To je prilagođavanje. Prilagođavanje je korisna evolutivna osobina kada se radi o adaptaciji na životne uslove. Označava sposobnost jedinke da emotivne skokove i padove koje nose novonastale dobre i loše životne situacije posle izvesnog vremena ponovo svede u svoj bazični emotivni ambijent. Zato je svako osećanje samoostvarenosti koje donese tehnološka inovacija privremeno. Najjače je u početku, neposredno po suočavanju sa novinom, da bi se potom postepeno smanjivalo uporedo sa „navikavanjem“ na inovaciju, dok se emocije potpuno ne vrate u pređašnje okvire. Ovaj mehanizam je na isti način i u istoj meri prisutan i u drugom obliku traženja samoostvarenosti – težnji ka estetskom, odnosno u umetnosti. Po načinu delovanja na emotivni sistem tehnološka inovacija analogna je originalnosti umetničkog dela ili umetničkog pravca, odnosno pojavi nečeg novog u umetnosti. Zašto je neko opredeljen da dobre emocije traži u umetnosti, a neko drugi u nauci i tehnologiji, ili religiji, zavisi od kompleksnog procesa formiranja emotivnog ambijenta ličnosti. Slično kao što se neko opredeli za biologiju ili fiziku, muziku ili slikarstvo, rok ili pop muziku… Razmišljanje učestvuje u svim ovim aktivnostima, ali na sam izbor oblasti utiče oskudno. Oblast je izabrana na duboko nesvesnom nivou, dominantno emocijama.

Sva izdanja autora Nebojše Ivanovića mogu se poručiti: OVDE

Valja još naglasiti da se način delovanja tehnološkog napretka na emocije po kvalitetu ne razlikuje između stvaraoca (inovatora) i konzumenata, ali je kod stvaraoca snažniji, što je i logično, jer su oni srazmerno usredsređeniji na konkretnu oblast inovacija kao izvor emocija. Dok kod običnog čoveka, makar i strastvenog zaljubljenika, novo rešenje u automobilskoj industriji utiče na tek možda tridesetak posto njegovog emotivnog ambijenta, kod inženjera koji učestvuje u kreiranju rešenja taj procenat može iznositi i osamdeset posto, ili čak i više.

Kada pričamo o tehnološkom napretku mislimo na sve materijalne aspekte ljudskog življenja, od leta u svemir do nove vrste biološkog leka, ili nove vrste keksa koji se pojavio na tržištu. Kada pričamo o napretku u umetnosti mislimo na sve aspekte ljudskog estetskog doživljaja, od vrhunskih umetničkih dela do dizajna garderobe ili dečjih igračaka, ali i na estetiku ljudskog ponašanja. Tehnološki i umetnički napredak sustiču se i prepliću na svim nivoima, međusobno stimulišu jedan drugi. To je jasno vidljivo recimo u građevinarstvu ili automobilskoj industriji, gde tehnološke inovacije idu uporedo sa novim rešenjima estetike dizajna.   

Blagotvorno dejstvo tehnološkog napretka na emocije u smislu oscilatornog smanjivanja anksioznosti i depresije jasno je vidljivo. Teže je uočljiv uticaj tehnološkog napretka na generisanje novih sistema moralnih načela, odnosno modela tolerancije, koji povratno generišu nove neurotične naboje, odnosno anksioznost i depresiju. (Time dolazimo do toga da tehnološki napredak stvara nove količine i oblike anksioznosti i depresije). Veza između nastajanja novih modela tolerancije prema drugima i pojačanja anksioznosti i depresije nije uočljiva zato što je potisnuta u nesvesno, a potisnuta je u nesvesno zato što je veoma davno tolerancija na svesnom nivou proglašena za poželjan oblik ponašanja. Odatle se stvorio moćan nesvesni moralni nagonski luk koji je toleranciju nametnuo kao obavezujući princip ponašanja, stvarajući prema njoj između ostalog i nesvesni estetski doživljaj da je takvo ponašanje estetski lepo.

Zato je teško, zapravo gotovo nemoguće, uočiti uticaj tolerancije prema drugima na pojačanje lične anksioznosti i depresije posmatranjem iz vladajućeg moralnog sistema. Da bi ove relacije postale očiglednije valja se osvrnuti na istorijske transformacije društvenih odnosa. Svaki sistem društvenih odnosa podrazumevao je svoje modele tolerancije, kojih se čvrsto pridržavao u istoj meri u kojoj se današnji svet pridržava svojih modela. U feudalizmu, feudalac je imao prava

prema svom podaniku koja su iz današnje perspektive neshvatljiva, ali u tom sistemu  je takav odnos važio kao moralan, usađen u nesvesnom i feudalca i podanika, i oni su ga se čvrsto pridržavali. Emotivni naboj proistekao iz ovih odnosa stimulisao je tehnološki napredak, koji je povratno stvarao nove modele tolerancije, zbog kojih je feudalizam prerastao u kapitalizam.

Ove istorijske zakonitosti uočio je Karl Marks, povezujući razvoj sredstava za proizvodnju (tehnološki napredak) i kapital (kolektivni emotivni ambjent). U predviđanju daljeg razvoja ovih odnosa, polazeći verovatno i od ličnih emotivnih doživljaja, oslonio se na kolektivizam, odnosno grupno organizovanje, kao sistem koji će dovesti do optimalnog kolektivnog emotivnog balansa, previđajući postojanje lične nesvesne ideje o svemoći svakog pojedinca. Zbog ovog previda, nametanje kolektivizma po Marksovom modelu dovelo je do krupnih emotivnih distorzija komunističkih sistema. Previđanje lične nesvesne ideje o svemoći svakog pojedinca traje i dalje, i stvara emotivne distorzije koje se održavaju unedogled, kako na svakodnevnom, mikroplanu, tako i na makroplanu, vidljivom kroz istorijske etape društvenih odnosa.

Emotivni sistem organizovane grupe identičan je emotivnom sistemu pojedinca, uključujući i nesvesnu ideju o svemoći. Moralna načela u ponašanju grupa prate moralna načela individualnog ponašanja, ali kasne u implementaciji zbog emotivnog razređivanja koje grupa sama po sebi nosi, kao i zbog proređivanja dostojne konkurencije. Zato na primeru ponašanja grupa možemo videti emotivne porive koji su kod pojedinaca davno potisnuti u nesvesno, pod pritiskom moralnih načela, a koji nisu ništa drugo nego svesno manifestovanje nesvesne volje za svemoć. Kao primere možemo navesti legitimnost ratovanja, beskrupuloznost i neetičnost grupa u realizaciji svojih interesa (države, multinacionalne kompanije), i mnoge druge… Što je grupa veća i moćnija veće je emotivno razređenje a manje dostojne konkurencije, pa je i volja za svemoć proporcionalno sve manifestnija na svesnom nivou.

Najmanifestniju volju za svemoć imamo kod najveće grupe, a to je čitavo čovečanstvo. To se uočava već kod emotivnog doživljaja ove grupe od strane njenih pripadnika. Ako bilo koja grupa, ma kako velika i moćna, zaslužuje kritike i moralne pridike, čovečanstvu se nema šta zameriti u moralnom smislu. Unutrašnje razmirice i sukobi su nešto što postoji unutar njega, ali to je zanemarljivo i bez uticaja na božanska stremljenja čovečanstva. Moralni principi u ovim stremljenjima pozajmljeni su iz ljudskog morala, ali se odnose samo na brigu da se stremljenjima ne ugrozi vlastita egzistencija, jer konkurencija ne postoji.

Volja za svemoć nagoni čovečanstvo da mašta i planira beskrajna osvajanja i prilagođavanja svojim potrebama svemirskih prostranstava, nepoznatih dimenzija, brzina, crnih rupa… U tome ga ograničavaju jedino prirodni limiti, koje pokušava da prevaziđe tehnološkim napretkom, što je po volji za svemoć – uzvišeni zadatak.   

Preostale grupe penjača koji više i jače razmišljaju ne razlikuju se u mehanizmu materijalizacije nesvesne ideje lične svemoći u svesnom od prethodno opisane grupe, već po distribuciji oslanjanja na lične sposobnosti kojima raspolažu u procesu penjanja. To su penjači kojima jače emotivne i misaone sposobnosti omogućavaju da se penju brže i uspešnije od drugih. Ove penjače možemo nazvati istaknutim penjačima, a njihove jače sposobnosti talentima. Istaknuti penjači će se u podržavanju iluzije lične svemoći proporcionalno više osloniti na svoje talente, što se najčešće realizuje kroz profesionalni angažman. Učešće ostalih sposobnosti i aktivnosti prisutno je i kod njih, ali u srazmerno manjoj meri. Kod njih često postoji još jedan iracionalni motiv koji pojačava nesvesni doživljaj da zaslužuju svemoć, a to je ideja da će njihovo penjanje ostati upamćeno u istoriji penjanja.

Obzirom da su mehanizmi materijalizacije nesvesne ideje lične svemoći u svesnom istaknutih penjača identični sa već opisanim mehanizmima prethodne grupe, ovde ćemo se kratko zadržati na međusobnim kvalitativnim razlikama u načinu penjanja istaknutih penjača, što se svodi na opis njihovih psiholoških tipova. Pritom, te iste razlike postoje i u prethodnoj grupi, ali su teže uočljive zbog manje prominentnosti penjača te grupe kao pojedinaca.

Postoje dve osnovne tehnike penjanja istaknutih penjača. Prva tehnika podrazumeva usredsređenost na glavno stepenište i ostale penjače, i korišćenje talenata za brz uspon i vešto obilaženje ostalih. Zbog velike gužve na stepeništu nemoguće je izbeći guranje i odgurivanje drugih penjača, bar u početku penjanja. Ovom tehnikom koriste se takozvani ekstravertni tipovi ličnosti penjača, a profesionalne oblasti kojima se bave svode se na politiku i biznis.

Druga tehnika podrazumeva usredsređenost istaknutog penjača na svoj lični doživljaj penjanja. Zato će on izbegavati glavno stepenište i gužvu na njemu, jer gužva remeti lični doživljaj. Zalaziće po ćoškovima, tražiti prečice i skrivene prolaze, uživajući u ličnom doživljaju traganja i lepote tih prolaza, ali i mogućnosti da se naiđe na drugima nepoznatu prečicu za uspon. Takvim penjanjem može nailaziti na stranputice koje ga usporavaju ili potpuno zaustavljaju u penjanju, ali i na skrivene prolaze koji ga strelovito izbacuju ispred drugih. Ovom tehnikom koriste se takozvani introvertni tipovi ličnosti penjača, profesionalne oblasti kojima se bave svode se na nauku, umetnost i profesionalno bavljenje religijom.

Sva izdanja autora Nebojše Ivanovića mogu se poručiti: OVDE

Talenti istaknutih penjača predstavljaju specifične kombinacije intelektualnih i emotivnih sposobnosti, na šta se mogu nadovezati posebne telesne, motoričke i intuitivne sposobnosti koje će penjače koji ih poseduju već u ranim fazama penjanja izbaciti ispred drugih (najčešće u oblasti sporta i popularne muzike). U ovom slučaju dešava se naizgled brže i uspešnije penjanje od nesvesno projektovanog. Međutim, nesvesnom doživljaju svemoći nijedna realno postignuta brzina ne može biti prevelika. Ovo je dobra prilika da primetimo kako je nesvesno projektovana brzina penjanja promenljiva kategorija, i da se prilagođava realno postignutoj brzini penjanja, koja nikada ne može biti veća od projektovane, odnosno željene. Ako realna brzina penjanja neočekivano poraste, uporedo sa njom će rasti i željena brzina, da stalno bude veća od realne. Ukoliko kasnije iz nekog razloga dođe do naglog usporavanja takvih istaknutih penjača, a oni, u zavisnosti od svog emotivnog ambijenta ličnosti kao usporavanje mogu doživeti i prestanak strelovitog ubrzavanja, to može dovesti do jakih emotivnih lomova, pogotovo kod onih čiji emotivni ambijent je inicijalno jače opterećen anksioznošću i depresivnošću. Propustili smo da kažemo da se emotivni lomovi vanredno talentovanih istaknutih penjača mogu desiti i ranije, prilikom naglog ubrzavanja penjanja, ali tada je njihovo poreklo u strahu od nepoznatog.

Intelektualne sposobnosti su jednoznačne, utisak o njihovoj kvalitativnoj različitosti potiče isključivo iz uticaja emocija na njih. To znači da bavljenje matematikom ili biologijom vrši ista inteligencija, a emocije su te koje su se opredelile za jednu ili drugu oblast. 

Emotivne sposobnosti, odnosno stimulativni uticaj emocija na penjanje, ima dva oblika. Prvi je predstavljen dobrom emotivnom izbalansiranošću. Emotivni ambijent ličnosti takvog penjača usklađeniji je sa realnim dešavanjima u procesu penjanja nego što je kod drugih, što mu daje prednost u odnosu na njih. Taj oblik češći je kod ekstravertnih tipova ličnosti penjača. Drugi oblik emotivnih sposobnosti predstavljen je lošijom emotivnom izbalansiranošću nego kod drugih, što generiše visok nivo anksioznosti i depresivnosti u emotivnom ambijentu ličnosti penjača. Potreba za prepokrivanjem ovih loših emocija predstavlja jak stimulus za vanredne napore u penjanju. Ovaj oblik češći je kod introvertnih tipova ličnosti penjača.

Pitanje o smislu života jeste pitanje o smislu penjanja. Smisao neke pojave koja se manifestuje skupom određenih aktivnosti može se predstaviti kao pitanje o svrsi tih aktivnosti. Svrha svake aktivnosti određena je motivom i ciljem.

Da li je to baš tako? Da li svaka aktivnost mora imati motiv i cilj, to jest svrhu? Zar Sunce ne postoji i ne sija bez jasno vidljive svrhe, uostalom kao i bilo koja druga zvezda u svemiru?

Povezivanje aktivnosti i svrhe rezultat je pogleda na penjanje (život) iz unutrašnjosti kule, pogleda iz same aktivnosti penjanja. Gledano odatle i na taj način, svaka aktivnost mora imati svoje dimenzije, između ostalog i motiv i cilj, odnosno svrhu. U ovom slučaju postoje i motiv i cilj aktivnosti – i jedno i drugo su volja za svemoć – ali su iracionalni, jer su produkt nerealnog narcističkog doživljaja sebe. Kao takvi, oni zapravo i ne postoje.

Tako smo došli do zaključka da život nema svrhu, odnosno smisao, ali i do zaključka da ne mora da ima smisao da bi postojao. Kao što postojanje i aktivnost Sunca nema smisao, tako i proizvod postojanja i aktivnosti Sunca, što život jeste, ne mora imati smisao da bi postojao i obavljao svoju aktivnost. Žaba živi svoj život uprkos tome što nema volju za svemoć. Interpretacija kako je smisao postojanja i aktivnosti Sunca održanje života na Zemlji može se svrstati u bisere narcističkih izvrtanja i apsurda.

Sada se moramo vratiti na samo pitanje o smislu života, na svrhu, odnosno motiv i cilj postavljanja tog pitanja. Rečeno je da se ono postavlja na više različitih nivoa, kao pitanje o svrsi ličnog života, svrsi ljudskog postojanja i svrsi postojanja ukupnog života na Zemlji.

Sva izdanja autora Nebojše Ivanovića mogu se poručiti: OVDE

Ako se zadržimo na prvom nivou, pitanju o svrsi ličnog života, svako će već na osnovu površnog prebiranja po ličnim iskustvima uočiti da ovo pitanje sebi postavljaju osobe nezadovoljne ličnim životom. Nezadovoljstvo ličnim životom može varirati u intenzitetu, a predstavlja varijabilnu rezultantu bazičnog emotivnog ambijenta ličnosti (bazičnog nivoa anksioznosti i depresivnosti) i dodatnih emocija anksioznosti i depresivnosti proisteklih iz neprijatnih životnih dešavanja i neuspeha. Pošto emocije snažno profilišu razmišljanje, iako toga u najvećoj meri nismo svesni, povišen nivo anksioznosti i depresivnosti će u nekom trenutku iznedriti i pitanje o svrsi ličnog života. Pri tome, osoba koja se pita imaće svesni doživljaj da je ovo pitanje isključivo misaono, logični produkt razmišljanja, da nema nikakve veze sa njenim trenutnim emotivnim statusom. Međutim, ako se njene emocije poprave povoljnim razvojem životnih dešavanja, potpuno će zaboraviti na to pitanje, odnosno neće imati nikakvu unutrašnju potrebu da ga dalje postavlja. Time smo definisali motiv pitanja o svrsi ličnog života kao nezadovoljstvo ličnim životom. Cilj pitanja proizilazi iz motiva, a to je pokušaj da se razmišljanjem dođe do racionalnog razloga da se od života ne odustane. (Nije potrebno posebno naglašavati ulogu funkcije razmišljanja u održanju života.)

Nivoi pitanja o smislu života zavise od bazičnog emotivnog ambijenta ličnosti i količine i snage razmišljanja osobe koja se pita o smislu života. Ranije smo naveli da postoji korelacija ove dve karakteristike, u smislu da su osobe koje više i jače razmišljaju sklonije bazično višem nivou anksioznosti i depresivnosti u svom emotivnom ambijentu. Kako u mehanizmu formiranja takvog emotivnog ambijenta količina i snaga razmišljanja učestvuju na način da forsiraju nesvesne narcističke motive (proporcionalno količini i snazi razmišljanja), koji se snažno potiskuju ka nesvesnom, tako će i lični doživljaj anksioznosti i depresivnosti ovog tipa biti snažnije potiskivan i manje svestan što je razmišljanje jače i obilnije.    

Osobe koje više i jače razmišljaju, i imaju viši nivo anksioznosti i depresije u svom bazičnom emotivnom ambijentu, češće će sebi postavljati pitanje o smislu života, bez, ili sa srazmerno manje povoda iz neprijatnih životnih dešavanja. Ako postoje, povodi ne moraju uopšte biti svesni, jer su često iracionalni, proistekli iz njihovih narcističkih motiva koje žele pred sobom da sakriju, pa ih potiskuju u nesvesno. Zato te osobe pitanje o smislu života još jače doživljavaju kao isključivo misaono pitanje, i podižu na viši nivo, kao pitanje o smislu ljudskog postojanja, ili postojanja života uopšte. Još i više, svoju zapitanost o smislu života doživljavaju kao intelektualni kvalitet koji ih izdiže iznad drugih. To dovodi do toga da pitanje o smislu života, odnosno njegovo postojanje u svesti osobe, postaje sredstvo za njeno samopotvrđivanje. Doživljaj samopotvrđenosti smanjuje neprijatne emotivne doživljaje anksioznosti i depresivnosti, osobi to odgovara, pa emotivne motive koji su pitanje iznedrili još jače gura u nesvesno.

Osoba koja se pita o smislu života sklona je da druge oko sebe (koji nemaju potrebu da sebi postavljaju ovo pitanje) posmatra kao intelektualno inferiorne, nesvesna toga da je njena samoupitanost zapravo simptom povišenog nivoa anksioznosti i depresivnosti u bazičnom emotivnom ambijentu, a ne pokazatelj intelektualne superiornosti.

Sva izdanja autora Nebojše Ivanovića mogu se poručiti: OVDE

Iz prethodnih razmatranja proizilazi odgovor na pitanje o smislu života, ali i stav prema samom pitanju.

Odgovor na pitanje o smislu života jeste da život nema smisla (posmatrano sa pozicije životnih aktivnosti), ali da i ne mora da ga ima. Zato to pitanje samo po sebi nema smisla u pogledu traženja intelektualnog (naučnog) odgovora na njega. Odgovor na pitanje: „Koji je smisao života?“, trebalo bi da glasi: „To pitanje je besmisleno“.

Malo je teže dočarati besmislenost tog pitanja zato što je svako imao posredna ili neposredna iskustva s njim, a bilo koja tvrdnja, ma kako besmislena, počinje da se doživljava kao smislena ako se stalno iznova ponavlja. Možda najoptimalnija paralela kojom bismo dočarali besmislenost pitanja o smislu života jeste pitanje o smislu postojanja Sunca. Besmislenost pitanja o smislu postojanja Sunca nije potpuno prevedena u smislenost, zato što se ovo pitanje srazmerno mnogo ređe postavlja. Objektivno gledano, smislenost oba ova pitanja jeste na istom nivou.

Odgovor da je pitanje o smislu života besmisleno implicitno nameće još jedan odgovor, koji glasi: „Život je smisao sam po sebi“. Kako svaki smisao po sebi nije samo smisao za sebe, već daje smisao i svemu ostalom sa čime je u interakciji, tako i život, pored toga što predstavlja smisao po sebi, daje smisao svemu sa čim je u interakciji, a nadasve aktivnostima koje predstavljaju život, i nosiocima tih aktivnosti. Time smo došli do toga da život sam po sebi daje smisao svakom živom biću.

Uticaj emotivnog statusa osobe na misaoni sadržaj pitanja ovog tipa bolje će se osetiti u tvrdnji suprotne orijentacije, koja bi otprilike mogla da glasi: „Život baš ima smisla.“ Ma ko da je ovo rekao, u ma kojoj situaciji, mi ćemo biti svesni da ovakva tvrdnja ne predstavlja objektivni stav osobe koja ističe da život baš ima smisla, već da se dešava nešto vanredno lepo u njenim emocijama. Recimo, zaljubljuje se.

Ako se pitanje o smislu života posmatra sa pozicije emotivnog statusa osobe koja ga postavlja, ono dobija smisao. U tom slučaju pitanje predstavlja pokušaj ugroženih emocija da uključe razmišljanje u rešavanje svojih problema, što je inače redovna i sveprisutna pojava. Pomoć razmišljanja može biti racionalna i iracionalna. Racionalna je kada razmišljanje dovede do zaključka da život ima smisla, i da treba uložiti dodatne napore da bi se prevazišli emotivni problemi. Ovakva pomoć razmišljanja ne dovodi do emotivnog olakšanja, čak dodatno opterećuje emotivni sistem zbog zahteva za novim životnim naporima, ali je konstruktivna u samoizgradnji i daljem napredovanju kroz život. Pomoć razmišljanja je iracionalna ukoliko razmišljanje naginje zaključku da život nema smisla. U tom slučaju postoji emotivno olakšanje, jer ako život nema smisla onda i životni neuspesi nemaju smisla, pa to slabi pritisak na emocije, ali je takav stav destimulativan za konstruktivne životne procese.  

Veza pitanja o smislu života sa emotivnim statusom teže se uočava na svesnom nivou, već se ono doživljava kao isključivi produkt misaonih funkcija. To previđanje uticaja emocija je utoliko izraženije ukoliko je osoba manje svesna da ima problem sa emocijama, što znači da je problem pozicioniran dublje u nesvesnom, utoliko dublje ukoliko je osoba moćnija u razmišljanju.

Sva izdanja autora Nebojše Ivanovića mogu se poručiti: OVDE

Ukoliko osoba koja sebi postavlja pitanje o smislu života ostane nesvesna uticaja emocija na prisustvo ovog pitanja u svom svesnom, odnosno ima doživljaj da je pitanje isključivo misaono, pitanje o smislu života ostaje u domenu besmislenog. Ukoliko ga doživi kao simptom svoje emotivne patnje, pitanje o smislu života dobija smisao, jer pruža korisnu informaciju osobi koja se pita. Ali ne informaciju o smislu života, već o njoj samoj. Postojanje pitanja u svesnom govori osobi da pati od povišenog nivoa anksioznosti i depresivnosti u svom emotivnom ambijentu, a da toga nije svesna u punoj meri. Istovremeno joj ukazuje na pravi put za rešavanje problema: poraditi na restrukturiranju svog emotivnog ambijenta psihoanalizom, a ne unedogled jalovo prevrtati misli u potrazi za „naučnim“ objašnjenjem smisla života.

Ove naše tvrdnje mogu da se prihvate kao instrukcije isključivo na misaonom nivou, bez emotivnog doživljaja da su tačne. To bi bilo analogno upozorenju na opasnost koje nismo svesni. Recimo, upozorenje da u ogoljenim žicama koje vire iz zida postoji električni napon, a mi to nismo znali.

Ako se tako shvate i prihvate, dobijaju i svoj praktični smisao.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *