• 0 Items - 0,00
    • Trenutno nema proizvoda u korpi.

Blog

o duhovnosti nebojsaivanovic

O duhovnosti: Upoređivanje razvoja ljudskog društva sa ontogenetskim i socijalnim razvojem pojedinačnog ljudskog bića

Činjenica da etape u razvoju i usložnjavanju pojedinačnog ljudskog bića – od oplođene jajne ćelije do odrasle jedinke – u potpunosti ponavljaju ceo evolutivni proces linije živih bića koja je rezultirala čovekom kakav je danas, osim što je fascinantna površnom posmatraču, pruža i mogućnosti za direktno posmatranje evolucije posmatranjem razvoja pojedinačnog ljudskog bića.

Ovo se odnosi kako na telesni, tako i na psihološki razvoj.

Knjigu Nebojše Ivanovića „O ženkama i mužjacima“ možete naručiti: OVDE

Svaka etapa u razvoju ljudskog embriona i fetusa identična je direktnom ljudskom pretku u datoj vremenskoj fazi evolucije, pri čemu verovatno i vremenski okviri transformacija u razvoju proporcionalno odgovaraju evolutivnim vremenskim periodima u kojima su se te transformacije dešavale. 

Još i više, danas u prirodi postoje predstavnici svih faza telesne i psihološke organizacije koje se pojavljuju tokom razvoja čoveka kao zaokružena živa bića, što je potpuno u skladu sa prirodom evolucije:

  • jednoćelijski organizmi (bakterije, amebe) predstavljaju jajnu ćeliju oplođenu spermatozoidom;
  • prosti višećelijski organizmi (volvox) liče na zigot;  
  • primitivni organizmi rudimentarno razvijenih organskih sistema (mekušci) podsećaju na embrion u fazi organogeneze;
  • fetus je paralelan sa kičmenjacima;
  • rođenje deteta odgovara nastanku sisara;
  • život u primarnoj porodici (svodi se na odnos sa roditeljem) predstavljen je primatima;
  • izlazak iz primarne porodice u šire socijalno okruženje predstavljen je savremenim čovekom.

Prelazak iz primarnog okruženja (odnos sa roditeljem) u sekundarno okruženje (odnos sa širom socijalnom zajednicom), predstavlja značajan traumatičan događaj. Trauma je posledica sukoba dve slike o sebi: primarne (idealizovane, narcističke) i sekundarne (prilagođene onome kako bismo želeli da nas vide drugi). Primarna slika teži svemoći, sekundarna socijalnoj uklopljenosti.

Primarna slika nastaje u primarnom ogledalu (odnos sa roditeljem), sekundarna u sekundarnom ogledalu (odnos sa širom socijalnom okolinom).

Ambivalentnost sekundarne slike o sebi proističe iz suprotstavljenosti motiva za njeno nastajanje (želja da se održi prijatan odnos sa roditeljem izražen primarnom nagonskom emocijom – poverenje prema drugome) i potrebe da slika bude lepa za druge (prikazujući nas kroz težak i odgovoran odnos roditelja prema potomku izražen primarnom nagonskom emocijom – samilost prema drugome). U sve ovo značajno se upliće i najmlađi interpersonalni nagon – kompetitivnost, koji se odnosi na komunikaciju sa drugim ravnopravnim jedinkama iz okoline.

Ma koliko se trudili da ulepšavamo sekundarnu sliku nanošenjem novih slojeva boja (sekundarna moralna načela), njen inicijalni crtež (primarni narcistički motivi) ostaje vidljiv. Potreba za ulepšavanjem proizilazi iz primarnih motiva, a sam postupak ulepšavanja želi da ukine te motive, da učini da oni ne postoje, a pošto je to nemoguće, da budu nevidljivi.

Navedeni mehanizmi identični su u socijalnom i psihološkom razvoju pojedinačnog ljudskog bića i ljudskog roda u celini (analogno zapažanju da razvoj pojedinačnog ljudskog bića reprezentuje celokupni evolutivni razvoj ljudskog roda).

Socijalna faza razvoja (život u zajednici) evolutivni je proizvod, a specifičnost njenog funkcionisanja u ljudskom rodu (u odnosu na druge životinjske rodove) oblikuje viša svest, odnosno svest o sebi.

Socijalna faza razvoja učinila je nešto značajno: produžila je ljudski život i time u pojedinačnom ljudskom životu prikazala faze do kojih evolucija, odnosno društveni razvoj na nivou ljudskog roda, još uvek nije dospela.

Upoređujući socijalni i psihološki razvoj ljudskog roda u celini sa socijalnim razvojem pojedinačnog ljudskog bića možemo takođe napraviti paralele:

  • ljudska društva na nivou skupljača i strvinara odgovaraju odojčetu. Viša svest prisutna je kao potencijal, oskudno se manifestuje;
  • kreiranje oruđa i oružja odgovara nastanku svesti o mogućnosti svesnog traženja hrane od roditelja. Ovde počinje da se stvara narcistička svest o sebi, koja se usložnjava u sledećoj fazi. Jedan od proizvoda narcističke svesti je i generisanje stida kao emocije, koji se dalje razvija u sledećim fazama. (Ta emocija nastaje iz potrebe za prikrivanjem ličnih misli i emocija. Simbolično je reprezentuje pojava garderobe, neshvatljiva sa pozicije primarne svesti, a snažan nagon u sistemu više svesti, otelotvorene sekundarnim moralnim načelima);
  • stvaranje viška materijalnih vrednosti u ljudskoj istoriji paralelno je fazi u kojoj dete traži dodatna emotivna zadovoljstva kroz igru. Nastavlja da se razvija narcistička svest o sebi. U istoriji ljudskog roda to je predstavljeno složenijim društvenim uređenjima (gradovi, države) i grandioznim građevinskim objektima, poput utvrđenih gradova i sakralnih objekata;
  • dalje produbljivanje i obogaćivanje narcističke slike o sebi odgovara razvoju filozofske i religijske misli stare Kine, Indije, Grčke, Rima…;
  • postepeni izlazak iz roditeljskog doma u društvo označeno je intenzivnijim i kompleksnijim socijalnim komunikacijama, složenijim ratovima i razvojem duhovno složenijih religijskih sistema.
  • doba puberteta oslikava se u neujednačenim civilizacijskim usponima i padovima posle nulte godine. Srednji vek u Evropi predstavlja tipičan primer pubertetske depresivne krize;
  • naučni i umetnički razvoj poslednjih nekoliko vekova označava period intenzivne edukacije (studiranje) u životu pojedinca;
  • savremeni ubrzan tehnološki razvoj predstavlja fazu formiranja porodice i bezuslovne potrebe da se obezbede materijalni resursi za njeno što bolje funkcionisanje.

Dakle, ljudski rod je trenutno u ovoj poslednjoj fazi.

Knjigu Nebojše Ivanovića „O ženkama i mužjacima“ možete naručiti: OVDE

Nju karakteriše potiskivanje potrebe za duhovnošću u cilju potpunog posvećivanja sticanju materijalnih vrednosti. Potiskivanje ima svoju cenu – pojačanu neurotičnost, tako prisutnu kod mladih roditelja. Tu neurotičnost oni pokušavaju da kompenzuju pojačanom i neracionalnom težnjom za sticanjem što veće količine materijalnih vrednosti, koje im objektivno nisu potrebne. Ali to ne samo do ne dovodi do smirivanja neurotičnosti, već je pojačava. Još uvek nisu svesni toga, nisu svesni ni pravog rešenja (zadovoljavanje potrebe za duhovnošću), zbog čega takvo ponašanje stvara začarani krug u kome se upravo nalazimo.

Evolucija ljudskog roda došla je do ove tačke, ali čovek kao pojedinac, produživši sebi život, u svom pojedinačnom životu odlazi još dalje.

Dugovečnošću je prošao ovu grozničavu fazu i ušao u fazu smirivanja. Polako uviđa besmislenost i suštinsku štetnost svoje raspomamljene jurnjave za materijalnim vrednostima i primitivnom moći, a prepoznaje vrednost duhovnosti i njenu suštinsku moć.

Jung je čak označio pedesetu godinu života kao vreme nastajanja ovog prelaza. Postupak tranzicije nazvao je individuacija, a kao sredstvo i način njene realizacije označio osvešćivanje (upoznavanje) svojih ličnih nesvesnih sadržaja. Psihološkim rečnikom to bi se nazvalo psihološka samoanaliza.

Rezultat je smireniji i duhovno moćniji čovek, suštinski srećniji nego prethodni.

Bilo bi pogrešno trenutnu fazu u kojoj je čovečanstvo označiti kao destruktivnu. Ona je evoluciono neophodna da bi se ušlo u narednu. Njome se stiču materijalne osnove za realizaciju produhovljavanja. Institucija penzije na neki način predstavlja materijalizaciju ovog odnosa dve epohe. Još važnije, faza neurotičnog materijalnog sticanja generiše emotivni naboj koji predstavlja osnovni motiv za razvoj duhovnosti.

Niče nije imao na raspolaganju znanja o nesvesnom kojima je raspolagao Jung, ali je intuitivno došao do identičnog zaključka. Njegov natčovek nije ništa drugo do upravo taj produhovljeni starac.

Možda je nepotrebno, ali ipak ćemo ukazati na više puta isticanu činjenicu: generalni trendovi i trenutne situacije predstavljaju rezultantu delovanja svih individua koje čine ljudski rod u datom vremenu. U svim vremenima imamo sve oblike pojedinačnog ponašanja (i u starom veku je bilo dugovečnih duhovnika, kao što i danas ima fizičkih staraca koji su emotivno u uzrastu deteta), ali ono što definiše jednu epohu jeste njen ukupni spoljni izgled dat tom rezultantom.

U ukupnom skoru (rezultanti) ljudskog ponašanja u današnjem vremenu učestvuju ljudi svih životnih doba i svih profila ličnosti.

Razlikuju se i individualne tehnike kojima se radi na stvaranju materijalnih uslova „mirne (duhovne) starosti“. Iako većina pokušava da privređuje u skladu sa široko prihvaćenim sekundarnim moralnim načelima, postoje pojedinci i grupe koji se opredeljuju za privređivanje mimo ovih načela, odnosno u skladu sa svojim modifikovanim sekundarnim moralnim načelima koja dopuštaju direktnije prisustvo primarnih nagona u odnosima sa širom socijalnom zajednicom. Ovakvo ponašanje, sa pozicije široko prihvaćenih sekundarnih moralnih načela, karakteriše se kao štetno; osuđuje se i kažnjava. Predstavnici ovakvog ponašanja su, na primer, kriminalci, ili militantni pojedinci i grupe etničkih i verskih zajednica.

Postoje i pojedinci i grupe koji gledano od spolja funkcionišu u skladu sa sekundarnim moralnim načelima, a prikriveno koketiraju i sarađuju sa militantnim grupama i pojedincima, ili sa njihovim načinom rada (modifikovanim sekundarnim moralnim načelima). Ovo je mnogo šira grupa nego čista militantna. Motivisana je neskladom između grozničave potrebe za materijalnim sticanjem i nemogućnosti da tu (iracionalnu, neurotičnu) jaku potrebu realizuju legitimnim i legalnim sredstvima. Primere ovakvog ponašanja imamo na svim nivoima društvenog funkcionisanja: malim i velikim privrednim sistemima, nacionalnoj i međunarodnoj (međudržavnoj) politici. Što je veća neurotičnost pojedinca ili grupe, veća je i njegova sklonost ovakvom ponašanju.

Ovakvo ponašanje dominantnije je kod ekstravertnih. Introvertni su manje skloni takvom ponašanju. Ne zbog manje potrebe za njim, već zbog većeg straha od ponašanja suprotnog sekundarnim moralnim načelima. Kod njih je ovaj strah jači jer je njihova idealizovana slika o sebi lepša (i manje realna) nego kod ekstravertnih. Introvertni svoje potrebe dominantno pokušavaju da zadovolje religijom, naučnim i umetničkim radom.

Zna se da neće svi pojedinci dospeti do faze duhovnosti. Da li će dospeti delimično zavisi od oblika ponašanja (društveno prihvatljivo, militantno ili intermedijarno), ali mnogo više od sposobnosti za duhovnu transformaciju. Kriminalac ima manje šanse da fizički doživi doba duhovne transformacije jer svojim ponašanjem stvara brojne rizike po ličnu fizičku egzistenciju. Međutim, ako prebrodi te rizike može dospeti do faze duhovne transformacije i smirivanja, i na poželjan način je realizovati.

S druge strane, naizgled mirni i društveno uklopljeni pojedinci mogu ostati zarobljenici svojih kompenzatornih mehanizama za potiskivanje neurotičnih tenzija (preterivanje u jelu i alkoholu, na primer), što ih na kraju uvede u bolest i smrt pre nego što spoznaju mogućnost duhovne transformacije. Savremeni tehnološki razvoj i medicina omogućavaju mnogima preživljavanje do duboke starosti bez prave duhovne transformacije. To se posebno odnosi na srednju (intermedijarnu) grupu (naizgled ispravni koji koketiraju sa nemoralnim ponašanjem).

Šta je to što opredeljuje jednog pojedinca da se upusti u proces duhovne transformacije, a drugog da se trajno opire tom porivu?

Vrsta opredeljenja (za ili protiv duhovne transformacije) jeste još jedna rezultanta različitih faktora koji su za i protiv jedne ili druge opcije. Ka duhovnoj transformaciji usmerava poznavanje ove opcije (svest o njenom postojanju), snaga neurotične patnje, i nemogućnost da se ona adekvatno suzbije kompenzatornim mehanizmima.

Kompenzatorni mehanizmi u najširem smislu odnose se na uživanja u društveno prihvatljivim aktivnostima (rad i stvaranje), koja su utoliko prijatnija i prihvatljivija što u isto vreme obezbeđuju prijatnu emociju samoostvarenosti iz realizacije nagona za samopotvrđivanjem, i materijalna sredstva za hedonistička uživanja.

Nekim osobama hedonistička uživanja mogu biti objektivno nedostupna zbog nedostajanja novčanih sredstava, međutim, kod nekih osoba njihova nedostupnost je psihološkog porekla – osećanja griže savesti pri njihovom korišćenju, ili osećanja da ona ne mogu suzbiti neurotičnu patnju.

Knjigu Nebojše Ivanovića „O ženkama i mužjacima“ možete naručiti: OVDE

Prestanak uživanja u radu i stvaranju često je prvi simptom depresije, odnosno znak da su neurotične patnje prevazišle kompenzatorne mehanizme.

Otpor ka duhovnoj transformaciji generalno je rezultat dve suprotne emocije: 1) straha od suočavanja sa ličnim nesvesnim i 2) osećanja dostupnosti kompenzatornih aktivnosti i zadovoljstava. Ovaj otpor čini da i spoznaja o mogućnosti duhovne transformacije nikada ne bude pripuštena u svest na pravi način kod ovih osoba.

Zaključujemo da će čovečanstvo daljim razvojem ulaziti u duhovnu fazu. Može li se predvideti koji delovi će kojim tempom ulaziti u tu fazu?

Ako se oslonimo na prethodne opservacije sklonost ka duhovnoj tranziciji rezultanta je tri faktora: 1) poznavanje mogućnosti duhovne transformacije; 2) intenzitet neurotičnih patnji; 3) dostupnost kompenzatornih mehanizama.

(Kada se kaže poznavanje mogućnosti duhovne transformacije generalno treba imati na umu njenu izvodljivost, koja je opet rezultanta sledećih činilaca:

  • poznavanje u užem smislu, odnosno informisanost o prirodi duhovne transformacije (podrazumeva zanemarivanje kompenzatornih mehanizama introvertnih, poput religije, nauke i umetnosti, koji su zapravo surogati pravog duhovnog razvoja); prava duhovna transformacija je psihološka samoanaliza pojedinca, proces upoznavanja ličnih nesvesnih sadržaja i konflikata, što dovodi do oslobađanja od neurotične napetosti, odnosno proces individuacije po Jungu;
  • svest o neophodnosti duhovne transformacije;
  • poznavanje jakih unutar-psihičkih otpora koji prate ovaj proces i spremnost da se oni prihvate kao nužno zlo.)

Distribucija pobrojanih faktora naoko se veoma razlikuje među geopolitičkim regionima na Zemlji. Međutim, razlikuje se samo njihov kvalitet, odnosno načini manifestovanja. Industrijski bogatiji i razvijeniji deo sveta intuitivno poznaje potrebu za duhovnim razvojem, neurotična patnja se ispoljava u nezasitoj potrebi za materijalnim bogaćenjem i političkom moći, kompenzatorni mehanizmi su predstavljeni surogatima duhovnog razvoja (religija, nauka i umetnost) i hedonizmom. Siromašni deo sveta takođe intuitivno poznaje potrebu za duhovnim razvojem, neurotična patnja se ispoljava kroz osećanje potlačenosti i želju za borbom za „oslobođenje“, kompenzatorni mehanizmi su realizacije te borbe ratovanjem,  i religija kao surogat duhovne transformacije.

Iako se razlikuju po kvalitetu, ukupni intenzitet delovanja ovih faktora prilično je ujednačen među geopolitičkim regionima.

Mogućnost pravog duhovnog razvoja u današnjem svetu površnim posmatranjem izgleda kao utopija. Tako izgleda kada se posmatra sa pozicije sadašnjeg stanja stvari. Međutim, to je statično posmatranje koje zanemaruje dinamiku evolucije predstavljenu stalnim razvojem i usložnjavanjem. U evolutivnoj fazi postojanja više svesti, što je faza postojanja čoveka kao društvenog bića, razvoj i usložnjavanje se realizuju transformacijom starih i nastajanjem novih sekundarnih moralnih načela. Dakle, dovoljno je da se potreba za pravim duhovnim razvojem ustanovi kao moralno načelo, time ta potreba postaje nesvesni sekundarni nagon, i čitav svet će krenuti u tom pravcu. Snaga nagona može prevazići i snagu otpora, na isti način kako je, na primer, prevaziđen otpor prema neprijatnim medicinskim procedurama u novijoj istoriji.

Za ovo je potrebno vreme kroz koje će faktori odrađivati svoje, dovodeći situaciju do pune zrelosti i spremnosti za novu etapu; kao što je tridesetogodišnjaku potrebno dvadeset godina aktivnog življenja i borbe sa samim sobom da dođe do svoje pedesete godine života i spremnosti za duhovni preporod. Taj put nije ujednačen među pojedincima i grupama, ali vodi istom cilju. Neki će taj put usvajati ranije, neki kasnije, neki nikad neće, ali će vremenom bivati sve više ovih prvih, a sve manje onih poslednjih. 

Postoji i druga mogućnost – da evolutivni razvoj dovede do „materijalizacije“ „šestog čula“, odnosno da čovek postane sposoban da izađe iz koordinatnog sistema svojih čula i opaža nematerijalni svet, odnosno ne samo čestičnu već i talasnu prirodu postojanja, odnosno duh. U prilog ovome govore jasno dokumentovana manifestovanja postojanja šestog čula kod pojedinaca kroz istoriju. (Ovako rečena, ova tvrdnja može izgledati šarlatanski. Međutim, ona se može i materijalno objasniti, ako „šesto čulo“ doživimo kao dalji razvoj funkcije razmišljanja, čime ono stiče veću moć direktnije, snažnije i sveobuhvatnije obrade dubljih nesvesnih emotivnih sadržaja u svom psihološkom.)

Prethodne dve opcije duhovnog razvoja ne isključuju jedna drugu. Zapravo su komplementarne, i verovatno će se duhovna faza razvijati prožimanjem jedne i druge.

Ponovo naglašavamo da faza duhovnog razvoja nije izolovana etapa, prožima se i izrasta iz svojih preteča, život u današnjem svetu sadrži u sebi ogromne količine rada na duhovnom razvoju.

Šta zapravo znači duhovni razvoj, kako ga ovde predstavljamo? Šta znači dublje poniranje u nesvesne emotivne sadržaje?

Ništa mistično. Duhovnost je proces koji se razvija uporedo sa psihološkim funkcijama kroz evoluciju. Postojala je i pre formiranja ljudske više svesti, kakvom je vidimo danas. Elemente duhovnosti možemo uočiti, recimo, u ponašanju psa, na primer u razlici njegovog odnosa prema gospodaru i prema drugim osobama. Razvoj ljudskog morala nije ništa drugo do razvoj duhovnosti.

Moralna načela vode poreklo iz dubljih emotivnih sadržaja, što je rezultat dublje duhovnosti mnogih koji su učestvovali u njihovom stvaranju, ali se kod pojedinaca ugrađuju u površne nivoe nesvesnog, bez adekvatne misaone obrade. Time moralna načela deluju kao nametnuti imperativi, bez pravog razumevanja njihove dublje emotivne motivisanosti, zbog čega između njih i dubljih nesvesnih emotivnih sadržaja u svakom pojedincu postoji tenzija, koja predstavlja neurotični naboj tog pojedinca.

Svako živo biće, pa i čovek, poseduje mehanizme prilagođavanja. Prilagođavanje omogućava da se živi u različitim uslovima okoline (prijatnijim ili manje prijatnim) bez pojačane emotivne tenzije. Međutim, da bi se prilagođavanje realizovalo neophodno je svesno upoznati uslove okoline, okolnosti koje su uslovile da je okolina baš takva, i neminovnost toga da okolina bude baš takva. Identičan obrazac prilagođavanja postoji i u odnosu na lične emotivne sadržaje. Svaki pojedinac ima sposobnost prilagođavanjima svojim emotivnim sadržajima, što mu omogućava da živi sa njima, ma kakvi da su, bez pojačane emotivne tenzije, ali za takav miran suživot sa svojim emocijama takođe moraju biti ispunjeni prethodni uslovi: da pojedinac svesno poznaje svoje emotivne sadržaje, da zna zašto su ti sadržaji takvi kakvi su, i da bude svestan toga da emotivni sadržaji neminovno, po zakonima prirode, odnosno evolucije, moraju biti baš takvi. Ako zamislimo da u svakom od nas postoji želja da ubijemo sebi blisku osobu (jer nam smeta u nekim aspektima našeg življenja – ovde moramo verovati psiholozima na reč da je postojanje ovakve nesvesne želje prirodna pojava), želja koje nismo svesni, a nismo je svesni jer su je moralna načela potisnula duboko u nesvesno, razumećemo do koje mere pobrojani uslovi nisu ispunjeni u svakom pojedincu. Razumećemo i koliko je teško doći do ispunjenosti tih uslova, odnosno koliko je teško dovesti u svesno sve nesvesne emotivne sadržaje.  

U ljudskom socijalnom funkcionisanju, koje se dominantno odvija po principima moralnih načela, u većoj ili manjoj meri, i u različitim oblastima, izostaje poznavanje dubljih ličnih nesvesnih emotivnih sadržaja. Na samom dnu tih nesvesnih sadržaja je volja za svemoć. Zato izostaje i pravo prilagođavanje moralnim načelima, bez emotivne tenzije. Moralna načela se prihvataju kao oktroisana pravila življenja zato što je naređeno da tako mora, a ne zato što se svesno i u punoj meri shvataju njihovi motivi, i njihov pravi odnos sa dubljim nesvesnim emotivnim sadržajima. U takvom ambijentu postojanja emotivnog naboja, čije poreklo nam nije jasno, mehanizam prilagođavanja ne funkcioniše.

Život po nametnutom modelu (dok dublje nesvesno traži drugačiji život) neminovno stvara emotivnu tenziju – neurotični naboj. Prilagođavanje se ne može realizovati dok se ne upoznaju želje nesvesnog i ukrste sa realnim mogućnostima ispunjavanja tih želja.

Mehanizam emotivnog prilagođavanja je sveprisutan u životu. Dobro znamo da svesno suočavanje sa neostvarljivošću nekog cilja u trenutku donosi popuštanje emotivne tenzije koja je postojala dok smo imali utisak da možemo ostvariti taj cilj. Naime, prilagodili smo se situaciji da nećemo ostvariti željeni cilj. Ali, za to je bila neophodna svesna spoznaja da je cilj objektivno neostvarljiv. U funkcionisanju po principima moralnih načela dominantnija je druga nepoznanica, zato što je sakrivena u nesvesnom, a to je: koji su nam zapravo ciljevi. Ako ih ne znamo, ne možemo proceniti ni mogućnost njihove realizacije, a dakako se ni prilagoditi objektivnoj nemogućnosti njihove realizacije.

Knjigu Nebojše Ivanovića „O ženkama i mužjacima“ možete naručiti: OVDE

Nije nevažno da nesvesni ciljevi ostaju u dubljem nesvesnom pod pritiskom površnog nesvesnog, odnosno moralnih načela, zato što su najčešće u direktnoj suprotnosti sa njima. To je glavni razlog otpora upoznavanju svojih nesvesnih sadržaja, dobro poznat u postupku psihoanalize. Nikom nije prijatno da se suoči sa svojim potisnutim porivima, koji su moralnim principima označeni kao ogavni i neprihvatljivi.

U sistemu površnog nesvesnog, odnosno sistemu moralnih načela, postoji surogat pravog i dubokog prilagođavanja. To je tolerancija. Ona funkcioniše po principu ostalih moralnih načela, dakle kao nametnuto pravilo, zbog čega na isti način kao i druga moralna načela generiše manji ili veći stepen emotivne tenzije. Ako je tolerancija postignuta uz puno razumevanje životne situacije koja dovodi do zahteva za njom, manja je i emotivna tenzija u tolerantnom postupku, čime se tolerancija po učinku približava pravom prilagođavanju. Na primer, identičan agresivni postupak drugačije će se kvalifikovati ako ga je počinila neuravnotežena osoba u stanju „smanjene uračunljivosti“. Za to će se imati više razumevanja (tolerancije), što je ugrađeno i u svetovne zakone. Ako je taj postupak počinila „uračunljiva“ osoba, emotivna tenzija naše osvetoljubivosti ostaje na visokom nivou. Ali bi ta tenzija takođe mogla da se smanji ako bismo zašli dublje u motive „uračunljive“ osobe, njene duboke emotivne mehanizme koji su je nagnali na takvo delo, a za koje ona u velikoj meri nije sama odgovorna. Neko će imati više razumevanja za takvu osobu, neko manje, što zavisi od nivoa duhovnosti posmatrača, ali će takva osoba biti kažnjena, što je postupak nivoa dostignute duhovnosti društva u kome se događaj odvija. Sa pozicije dublje duhovnosti obe ove osobe (i „uračunljiva“ i „neuračunljiva“) zaslužuju isti tretman – produhovljavanje, odnosno, po terminologiji nivoa dostignute duhovnosti današnjeg društva, prinudno lečenje. Naravno da ovakvo lečenje nije isto što i produhovljavanje, što je i razumljivo, obzirom da je pravo produhovljavanje do te mere emotivno poremećenih osoba najčešće neizvodljivo.

Tako dolazimo do toga da je duhovnost svesno upoznavanje ličnih nesvesnih emotivnih sadržaja, kako površnih (nesvesni nagoni moralnih načela), tako i dubokih (primarni nagoni), gurnutih tamo duboko od strane površnijih nesvesnih emotivnih sadržaja moralnih načela. Svesno upoznavanje ovih sadržaja razotkriva i njihove ciljeve, i potpuno omogućava realnu procenu mogućnosti i uslova ostvarivanja tih ciljeva. Uslovi ostvarivanja podrazumevaju i cenu, odnosno procenu isplativnosti insistiranja na njihovom ostvarivanju. Ako se proceni da su neostvarljivi, ili da je insistiranje na njihovom ostvarivanju neisplativo, odustaje se od njih mehanizmom prilagođavanja, bez emotivne tenzije. Nesvesni emotivni porivi u tom slučaju prestaju da muče osobu svojim stalnim zahtevima kojih osoba nije svesna, odnosno svesna je samo emotivne tenzije, za koju ne zna odakle dolazi.

Upoznavanje ličnih nesvesnih emotivnih sadržaja automatski predstavlja i upoznavanje nesvesnih emotivnih sadržaja drugih, jer ovi sadržaji su identični kod svakog ljudskog bića. Utisak o njihovoj različitosti kod različitih osoba potiče od različitosti dinamičkih odnosa površnih (sekundarni nagoni moralnih načela) i dubokih (primarni nagoni) nivoa nesvesnog, koji (dinamički odnosi) zavise od načina emotivnog formiranja ličnosti. Međutim, osoba koja dobro poznaje svoje nesvesne emotivne sadržaje razumeće i tuđe nesvesne emotivne sadržaje, ma kako se oni različito ispoljavali u odnosu na emotivne sadržaje posmatrača. Razumeće da, recimo, nesavladiva sujeta i nesebičan društveno-koristan rad vuku korene iz istog motiva – volje za svemoć, odnosno želje pojedinca da roditelju pokaže da zaslužuje svemoć. Razumeće i da patološka lenjost ili zavisnost od kocke takođe potiču iz istog motiva – volje za svemoć, ali kompleksno uvrnutog deformacijama u emotivnom formiranju ličnosti. Ako osoba sve ovo razume, prihvatiće ponašanje drugih bez emotivne tenzije, mehanizmom prilagođavanja, ma kako to ponašanje bilo uvrnuto. Naravno, trudiće se da racionalnim postupcima predupredi eventualne štetne posledice nečijeg ponašanja na svoj život.

Rekli smo da volja za svemoć predstavlja najdublji nesvesni emotivni sadržaj. Mlađa je od primarnih nagona, nastajala je uporedo sa razvojem svesti o sebi, ali je pozicionirana dublje u nesvesnom jer je kao veoma štetna intenzivnije potiskivana i anatemisana od strane nesvesnih nagona moralnih načela. Za nju (u obliku u kome se volja za svemoć površno doživljava) ne postoje moralno dopustivi načini realizacije, kao kod drugih primarnih nagona. Teško ju je prepoznati kod drugih upravo zbog snažnog potiskivanja, u čemu posebnu zaslugu imaju nametnuti površni modeli tolerancije. Toleranciju drugih prema nama doživljavamo kao prijatnu potvrdu da baš mi zaslužujemo svemoć, pri čemu podrazumevamo da druga tolerantna osoba ne može nikako imati volju za svemoć (što bi bilo analogno tome da nema doživljaj sebe kao ličnosti – dakle besmislica), ali bivamo preneraženi do izbezumljenosti kada krizna situacija natera do tada tolerantnu osobu da reaguje „životinjski“, bez trunke ranije tolerantnosti prema okolini.

Ako je volja za svemoć imanentno prisutna u svakoj osobi, i do te mere nepomirljivo deli čovečanstvo na izolovane pojedince, može li se duhovnošću prevazići njeno destruktivno dejstvo na ljudski emotivni život?

Rekli smo da je duhovnost svesno upoznavanje nesvesnih emotivnih sadržaja, čime se stiču uslovi za njihovu racionalnu obradu i prilagođavanje realnim mogućnostima njihove realizacije, bez emotivne tenzije. Isto se odnosi i na volju za svemoć. Ako smo svesni njenog postojanja u nama, i svesni njenog postojanja u svakoj drugoj osobi na svetu, kao i činjenice da ona stoji u osnovi svih motiva društvenog ponašanja, dolazimo u poziciju da se tome prilagodimo i smanjimo emotivne tenzije koje proističu iz potiskivanja i neprepoznavanja volje za svemoć. Nesimpatičnost ove emocije može dodatno da se smanji ako se zađe u njenu pravu strukturu, a time ujedno može da se poveća njena prihvatljivost u svesnom. Setićemo se da volja za svemoć nije ništa drugo do nesvesna želja za povratak u život koji smo imali u njegovom začetku, pod okriljem roditelja, uronjeni u emocije bezuslovne podrške, bez ikakvih ličnih napora i zasluga. Ovo jeste neostvarljivo na realnom nivou, ali ako smo svesni tog emotivnog poriva možemo se prilagoditi činjenici da je neostvarljiv, i eliminisati emotivnu tenziju koju proizvodi njegovo prisustvo u nesvesnom. Još i više, dovođenje u svesno volje za svemoć, odnosno spoznaja nesvesne težnje da se dosegne osećanje bezgranične moći s početka života, razobličava i realnu pozadinu tog osećanja. Može se svesno doživeti veličina privilegije koju je svako imao na početku svog života, direktno od roditelja, a indirektno od čitavog čovečanstva, pa i više, od sveg postojanja. Ovakva spoznaja vodi drugoj spoznaji, a to je da dobročinstvo valja uzvratiti, odnosom prema potomku. Ovo nije moralna obaveza (kako će je doživeti površni posmatrač, uveren da potpuno shvata o čemu se radi), već životna zakonitost (tako će je doživeti produhovljena osoba, sa dubokim doživljajem njene suštinske uzvišenosti). Evolucija se davno pobrinula da formira nagon koji tera na to. Svest o toj zakonitosti učiniće da se obaveza prema potomku prihvata sa radošću, a ne kao namet.

Ovi stavovi su dobro poznati i već ugrađeni u moralne principe ljudskog funkcionisanja. Logično je pitanje zašto ih ovde ponavljamo. Ponavljamo ih zato što oni preko moralnih načela u ogromnoj većini postoje i funkcionišu u površnim nivoima nesvesnog, gde su samo dobijeni kao gotov proizvod a ne stečeni aktivnim procesima spoznaje, odnosno nisu dovedeni u svesno potpunim produhovljavanjem, istraživanjem i upoznavanjem nesvesnog.

Ovde isplivava važno pitanje o razlici površnog svesnog doživljaja moralnih principa, koji često, kao u prethodnom primeru, verno reprezentuju najdublje emotivne sadržaje, i pravog svesnog duhovnog doživljaja tih najdubljih emotivnih sadržaja. To je zapravo razlika između površnosti, prožete neurotičnošću, i prave duhovnosti. Pravo duhovno poimanje nesvesnih emotivnih sadržaja mora podrazumevati njihovo sistematično istraživanje i upoznavanje, učenje „sa razumevanjem“. Prihvatanje servirane duhovnosti, preko gotovih moralnih načela, isto je što i učenje „napamet“. Poznavanje servirane duhovnosti postoji u svesnom, ali je površno, ne prožima celo biće osobe koja poseduje takvo znanje. Razlika je analogna razlici između posmatranja nekog događaja i učestvovanja u događaju. Događaj može biti fudbalska utakmica, seksualni čin, kupanje u bazenu… Posmatrač oseća određene emocije u odnosu na taj događaj, često je uveren da su emocije koje proističu iz posmatranja događaja potpune, ili sasvim dovoljne, ali ne može imati pravi emotivni doživljaj događaja dok i sam ne uroni u njega.

Istraživanje i dovođenje u svesno nesvesnih emotivnih sadržaja jeste dugotrajan proces, može se reći celoživotni. U nekim etapama postaje izuzetno neprijatan, jer razotkriva „ružne“ istine o svojoj ličnosti, potpuno drugačije od subjektivno formirane slike koju svako ima o sebi. Ovo je osnovni razlog zbog koga ogromna većina odustaje od upoznavanja svoga nesvesnog, makar u ponekim segmentima. Otpor se javlja čak i u slučaju vođenja kroz psihoanalizu od strane stručnog psihoterapeuta, raznolikim, uglavnom nesvesnim mehanizmima, koji su zbog svoje „dovitljivosti“ često navođeni u psihološkoj literaturi kao zanimljive anegdote. S druge strane, mnoge osobe dolaze do zavidnog stepena lične duhovnosti samoanalizom, bez pomoći stručnog psihoteraputa.

Rekli smo i da proces upoznavanja ličnih nesvesnih emotivnih sadržaja mora biti sistematičan. To znači da osoba upletena u konflikte površnih nesvesnih emotivnih sadržaja, recimo nekih moralnih načela i primarnih nagona, ne može dovesti u svesno svoje najdublje nesvesne narcističke sadržaje, poput volje za svemoć, pre nego što osvesti u zadovoljavajućem obimu svoje površnije nesvesne emotivne sadržaje.

Vraćamo se opet volji za svemoć, i pokušaju da je učinimo simpatičnijom. Rekli smo da njena struktura počiva na nesvesnoj želji da ponovo imamo doživljaj života koji smo imali kada smo bili pod bezuslovnom negom i zaštitom roditelja, izražen emocijom poverenje. Takođe je rečeno da svesno upoznavanje ove želje, procesom pravog produhovljavanja, u isto vreme otvara i svesni doživljaj prirodnog odnosa prema potomku, izražen emocijom samilost. Ove dve emocije sjedinjene u istoj srazmeri i u svom čistom obliku, oslobođene drugih emotivnih primesa i emocije kompetitivnost, daju emociju ljubav. Do tih emocija u njihovom čistom obliku može se doći jedino dugotrajnim i često neprijatnim istraživanjem i upoznavanjem ličnih nesvesnih emotivnih sadržaja, a one su na samom dnu. Možda nije potrebno, ali reći ćemo da ove emocije u sistemu više svesti ne moraju biti vezane za ličnog roditelja i ličnog potomka. Mogu se odnositi na bilo koji segment lične okoline, živa bića i predmete, sve do sveukupnog postojanja. Odnosno, ako postoje, zaista postoje prema svemu.

Knjigu Nebojše Ivanovića „O ženkama i mužjacima“ možete naručiti: OVDE

Tako dolazimo do toga da je nesimpatična volja za svemoć, koja je toliko potiskivana zbog svoje nepoželjnosti da smo je jedva svesni, zapravo volja za ljubav.

Svesna ljudska istorija, koja površnim posmatranjem izgleda kao neprestana borba za moć, nije ništa drugo do neprestana borba za ljubav.

Do ovog zaključka o ljubavi kao krajnjem cilju ljudskog postojanja došli smo bez namere i unapred postavljenog cilja, sledeći samo intuitivne misaone tokove. Teško je oteti se utisku da je taj zaključak identičan sa preporukama brojnih duhovnika kroz istoriju, tako često istican u knjigama o duhovnom razvoju, koje smo na par mesta ranije ogovarali.

Ipak, razlika između naših tvrdnji i najčešćeg stereotipa knjiga o duhovnom razvoju postoji, bez obzira što je krajnji cilj o kome govore isti. Razlika je u prikazu načina dolaska do cilja.

U našim tvrdnjama ističemo da je put do ljubavi težak i trnovit, za mnoge nesavladiv. Zahteva mnogo vremena. Čak i za one opredeljene da idu tim putem predstavlja celoživotni hod ka ljubavi, bez garancije da će stići do cilja. Mi takođe tvrdimo da je čovečanstvo u tom hodu od kada je postalo svesno sebe, a krenulo je mnogo pre toga. Taj hod je prirodni tok, odvija se nevezano sa tim da li ga mi uočavamo ili ne. (Zato naše tvrdnje, čak i ako uočavaju zakonitosti tog hoda, nemaju pretenzije da utiču na njegov pravac i tempo).

U površnim knjigama o duhovnom razvoju ljubav se ističe kao cilj prepoznat od strane duhovnika, koji se čitaocima servira kao gotov proizvod. Iza ovakvog stava verovatno stoji uverenost pisca (duhovnika) da će njegov doživljaj ljubavi prihvatiti svi ostali samo zato što im je duhovnik otkrio svoj doživljaj. Tako prezentovana istina analogna je principu površnog prihvatanja moralnog načela, koje se usvaja mehanizmima tolerancije, ali sa dosta zaostalog emotivnog naboja koji vodi poreklo iz neosvešćenih emotivnih sadržaja.

Razliku između ova dva sistema tvrdnji možemo ilstrovati primerom razlike između dva političara. Prvi političar ukazuje na postojanje mogućnosti pobede u budućnosti, ali uz „krv, znoj i suze“, i postojanje realnog vremena u kome se moraju prolivati krv, znoj i suze da bi se došlo do pobede. Drugi političar tvrdi da je pobeda tu, na njegovom dlanu, odnosno u njegovoj ideji, i sve što je potrebno da bi se do pobede došlo jeste da narod poveruje u to, odnosno da glasa za njega.                 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *