• 0 Items - 0,00
    • Trenutno nema proizvoda u korpi.

Blog

Esej: O DIHOTOMIJI

o dihotomiji nebojsaivanovic

O dihotomiji: Prethodni tekstovi iznose neke tvrdnje, koje su produkt razmišljanja, intuitivnih procesa i emotivnih doživljaja. Obično se tvrdnje iznose sa ubeđenjem da su istinite. Međutim, u okviru ovde iznetih tvrdnji provlači se ideja da apsolutna istina ne postoji, da istina zavisi od tačke posmatranja. Time naše tvrdnje dolaze u kontradiktornost same sa sobom. Zato ćemo reći par reči o dihotomiji, ili ambivalentnosti živog sveta i sveukupnog postojanja.

Poreklo dihotomije je u samoj prirodi energije, koja je produkt međudejstva dve suprotne sile. Ili, još dalje, u dvojnoj strukturi postojanja: čestičnoj (materijalnoj) i talasno-energetskoj (nematerijalnoj). Čestična priroda je po meri naših čula; talasna nije, zato je nedokučiva.

Sva izdanja autora Nebojše Ivanovića mogu se poručiti: OVDE

Čestica je reprezent materije, talas reprezent sile. Što je manja čestica neke materije izraženija je njena talasna priroda. Tečnost je “talasnija” od čvrste supstance, gas je “talasniji” od tečnosti. Veliki organski molekuli ne mogu postati tečni, mogu se samo razložiti sagorevanjem i osloboditi svoju “talasnost” kroz energiju. 

Bili smo presrećni kada smo otkrivali atom, kasnije subatomske čestice; činilo se da je sve objašnjeno. Odatle potreba da se za svaku vrstu sile u prirodi identifikuje čestica nosilac te sile, recimo foton za svetlost, graviton za gravitaciju…

Čestica kao oblik pojmljiv koordinatnom sistemu naših čula ima svoje dimenzije u tom koordinatnom sistemu; ali, to podrazumeva “prazan” prostor između čestica, i isti takav prostor unutar njih. Znamo da taj prostor postoji, kao što znamo da postoji talas, znamo i za druge dimenzije (van našeg koordinatnog sistema), ali su njihove prirode nesaznatljive jer su te pojave van koordinatnog sistema naših čula. Zato ih naša viša svest, koja funkcioniše u koordinatnom sistemu naših čula, ne može doživeti.

Sva izdanja autora Nebojše Ivanovića mogu se poručiti: OVDE

Verovatno je to jedan od razloga zbog koga kvantni fizičari ne mogu dopreti do “teorije svega” – nesvesno se pokušava da se ta teorija smesti u koordinatni sistem naših čula, što je samo po sebi nemoguća misija. Eksperimentalni naučni projekat (naučni eksperiment je metod materijalnog dela postojanja) organizacije CERN takođe funkcioniše u koordinatnom sistemu naših čula – traga za česticama (materijom) a ne prirodom talasa, odnosno duha.

Sve govori da je zapravo “praznina” ono pravo postojanje, sveprisutno tkanje nesaznatljivo našim čulima, a da su čestice mestimične sublimacije praznine, vibrirajuća nabiranja tog tkanja koja se dešavaju po određenim principima. Nauka se bavi otkrivanjem i definisanjem tih principa, još uvek nemoćna da zađe u “prazninu”. Teorija struna je pokušaj u tom pravcu, ali i ona se opet oslanja na “čulno zamisliv” pojam, kakav je struna sama po sebi.

U živom svetu dihotomija je sveprisutna. U višoj svesti manifestuje se nemogućnošću da se dođe do jedne istine. Svaka istina ima sebi suprotnu istinu koja takođe može biti istinita, zavisno od tačke posmatranja. Već pri formiranju svesti o sebi nailazi se na dihotomiju: da li je svest ono što je svesno sebe, ili je svest ono što je uočeno kao svest. Ako je svest ono što je uočeno, šta je ono što je uočilo tu svest? Odatle se razvija potreba za formiranjem koncepta još više svesti (nadsvest), koja po definiciji mora biti iznad ljudske više svesti.

Dihotomija u oblasti sekundarnih moralnih načela proističe iz kontradiktornosti njihovog porekla i njihovog cilja: proistekla su iz primarnih nagona, da bi prevazišla “ružne” strane tih istih nagona. Ne postoji nijedna životna situacija, nijedan ljudski postupak koji ne može biti objašnjen “i ovako i onako”. Iluziju o ispravnom stvara predefinisano stanovište koje se smatra ispravnim, ali se ta ispravnost uvek može osporiti zalaženjem u pozadinu nastanka tog predefinisanog stanovišta. Ako je svako određenje ispravnog i neispravnog (odnosno dobrog i lošeg) iluzija, dolazimo do zaključka da je svaka pojava i svako dešavanje istovremeno i dobro i loše.

Sva izdanja autora Nebojše Ivanovića mogu se poručiti: OVDE

Dihotomija je veoma poznata u svakodnevnom životu. Oslikavaju je poznate izreke: “da li je starija kokoška ili jaje”, “ko zna zašto je nešto (na prvi pogled loše) dobro”, i druge. Nalazi se i u poznatom simbolu aždaje koja jede svoj rep. Kako odgovoriti na pitanje: da li životinja uživa ili pati? (Svejedno da li jede svoj rep zbog nervoze ili da bi se nahranila – još jedna dihotomija).

Dihotomije su materija i duh, realno i mistično, nauka i religija, nauka i umetnost, ruka i njen pokret, emocije i razmišljanje, veliki prasak… najzad, dihotomija su dobro i zlo. Upitanost nad tim šta je istina jeste ono večno pitanje koje muči čoveka otkad je spoznao sebe. Faust je u potrazi za odgovorom saznao sve što nauka nudi, i suočio se sa besmislom.

Dihotomije nisu dve odvojene celine bez međusobne komunikacije, već sadržaji koji međusobno aktivno komuniciraju. Pokušaj da se sve svede na jednu stranu vodi neminovnom urušavanju svega.

Suština je u tome da jednoznačan odgovor ne postoji, sve je proces traganja prelaženjem s jedne strane na drugu i obrnuto. Svaka istina je privremena, i deluje kao istina samo zato što je trenutna tačka posmatranja u tom trenutku dogovorno definisana kao stabilna, iako je i ta tačka u svojoj suštini nestabilna i promenljiva.

Ovo se odnosi i na našu priču. Iako može izgledati da ona ima ambicije da da jednoznačnu, materijalnu istinu, svesni smo da to nije tako. Štaviše, da je tako sve bi se urušilo.

Isuviše je činjenica i podataka, čak i sa materijalne tačke posmatranja, koje upućuju na drugu, duhovnu stranu. Ovde kao primer možemo navesti “neobjašnjivu” relativnost funkcionisanja nesvesnog u vremenu (“viđanja” budućnosti, sinhronizmi…), mada ima još mnogo toga, i što se više istražuje više se i nalazi. Savremena naučna istraživanja kvantne fizike uveliko idu u tom pravcu – prelazak ka duhovnom.

(Revidirajući ovaj deo teksta, koji je pisan nekoliko meseci pre tog revidiranja, doživeo sam interesantan sinhronizam. U istom trenutku, u 21,58h, dobio sam dva direktna, nedvosmislena i međusobno nezavisna signala da treba da pogledam intervju Nikole Tesle iz 1899. godine. U intervjuu Tesla govori da su sve sile i energije sadržane zapravo u eteru, odnosno vakuumu, a ne u česticama materije, što je meni u tom trenutku bilo izuzetno potrebno. Izvori od kojih su mi došli signali nisu imali pojma o mojim potrebama u tom trenutku, niti su intervju preporučivali zbog delova intervjua koji su meni bili potrebni. Tesla se do tada nije pojavljivao u komunikacijama sa tim izvorima, kao ni u mojim mislima.)  

Sva izdanja autora Nebojše Ivanovića mogu se poručiti: OVDE

Naše tvrdnje forsiraju materijalnu stranu – ne mogu se zanemariti materijalni aspekti funkcionisanja više svesti. Obično posle takvog forsiranja nastupi zasićenje i dolazi potreba da se forsira duhovna strana.

Šta se onda time dobija?

Ono što se želi – konačno smirenje i dolaženje do apsolutne istine – svakako ne. Dobijaju se mala, privremena smirivanja. A konačni dobitak (ako je uopšte dobitak? – još jedna dihotomija) jeste razvoj i usložnjavanje. Ono što je oduvek bilo i kako verovatno zauvek mora biti u svetu bipolarne energije, odnosno čestično-talasnog postojanja.

Jedan komentar

    • Lilu

    • 3 године ago

    Bog je stvorio ziva bica

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *