• 0 Items - 0,00
    • Trenutno nema proizvoda u korpi.

Blog

featured-29.12

(Kratak osvrt na delo: Knjiga o Dostojevskom – bolest prekomernog saznanja, autorke Jasmine Ahmetagić)

Pročitao sam Knjigu o Dostojevskom, profesorke Jasmine Ahmetagić. Imam neke godine koje nose mudrost i pristojnost  iskustva, ali i mnogo toga propuštenog na planu iskazivanja onoga što mi je na duši.  Pristojnost je vremenom donela svoje, pa sada sebi mogu da dozvolim razne luksuze, između ostalog i nadmetanje sa lavom u areni u kojoj je lav mnogo puta pobedio, a ja nastupam kao neuki gladijator bez oružja, oslonjen samo na svoju intuiciju, i činjenicu da mi poraz u borbi neće doneti smrt.

Pogledajte sve knjige i izdanja i naručite: OVDE

Šta me tera u borbu? Negde na kraju uma, gde mnoge nedozvoljene stvari postaju dozvoljene, rekao bih da me u borbu tera moja narcistička želja da drugima kažem kako nisu ništa manje narcistični od mene. Ali onda shvatam da nisam na kraju uma, nego da se vrtim tu negde oko početka, kao i većina ostalih. Tu je „nedozvoljeno“ još uvek nedozvoljeno. Pominjati drugima njihov narcizam, pa to je kao Hitleru reći da je Staljin; ili Staljinu da je Hitler, svejedno… Snoviđenje da „nedozvoljeno“ može postati dozvoljeno još uvek je daleko od realnosti, svuda osim u podzemnom svetu Dostojevskovih junaka. Taj svet je grub i nepoželjan, ali sadrži istine o nama koje se gore na površini ne vide. Zato hoću da podržim opstanak tog sveta – onakvog kakav jeste.

U Knjizi o Dostojevskom obrađeni su psihološki aspekti glavnih junaka Dostojevskovih priča: Zapisi iz podzemlja, Dvojnik, Krotka i Gazdarica. Minuciozno, korak po korak, uz podršku moćnog oružja psihološke literature, autorka razotkriva razorne porive patološkog narcizma koji onemogućavaju srećan lični život junaka, kao i mehanizme moralnog zlostavljanja drugih, od strane tih istih junaka. Saglasan sam sa takvom analizom kada ona govori da se tu radi o psihologiji a ne o sociološkim problemima, kako su tumačili neki tumači Dostojevskog.

Pogledajte sve knjige i izdanja i naručite: OVDE

Moje neslaganje, ako se uopšte i može nazvati neslaganjem, odnosi se na doživljaj emotivnog sveta tih junaka, kako zlostavljača tako i zlostavljanih. Profesorka Ahmetagić nedvosmisleno ukazuje na psihološke deficite junaka, pre svega nemoć da se suoče sa svojim narcističkim porivima i od sebe izgrade „zrele“ osobe – zrele po kriterijumima konvencionalne psihologije. Dostojevski, kao autor priča i prikazivač tih stanja, ovakvim pristupom automatski postaje „zreli“ posmatrač koji ne samo da sve to jasno vidi, već nagoveštava pravce mogućeg (a nepostojećeg) duhovnog razvoja, otprilike na način Eriha Froma. To jest, junaci Dostojevskog, predstavljeni na ovaj način, jesu nezrele ličnosti koje odbijaju da se pozabave sobom, a kada bi to prihvatile prestale bi da budu individue koje muče i sebe i druge.

Ove pravce mogućeg duhovnog razvoja profesorka Ahmetagić dobro poznaje! A da li ih tako dobro poznaje i Dostojevski?

Na početku moram reći da se u analizi odnosa junaka u knjizi profesorke Ahmetagić oseća „ženski“ stav, koji ima za cilj da istakne svevremenu emotivnu potlačenost žena od strane muškaraca. Posebno je to izraženo u analizi priče Krotka, koja je u celini tome posvećena, u dobroj meri i u analizi Zapisa iz podzemlja. Kao kontraargument ovoj tvrdnji priviđa se činjenica da je profesorka Ahmetagić savesno kritički obradila i psihopatologiju Katarine, ženskog lika priče Gazdarica. Međutim, taj lik obrađen je sa mnogo više obraćanja pažnje na predistoriju i uzroke emotivnih disfunkcija (sa opet prisutnim muškim etiološkim faktorom) – time pokazujući više razumevanja za taj lik – nego što je to slučaj sa muškim psihopatama. Svestan sam da ovim tvrdnjama otvaram mogućnost da budem optužen za neprincipijelnu podršku „muškim“ stavovima, i da time čak skrenem pažnju sa onoga što zapravo želim da kažem. U svoju odbranu reći ću da lik Katarine doživljavam na isti način i sa istim osećanjima kao i muške likove. Ženski subjektivizam profesorke Ahmetagić ističem upravo da bih naglasio poentu svoje priče, i možda otkrio deo porekla neslaganja mene i profesorke u doživljaju obrađenih likova. Najzad, dozvoljavam i da su ovi moji utisci pogrešni, ali neka ostanu zabeleženi kao izraz moje iskrenosti. Profesorka Ahmetagić ne zaslužuju neiskrenost, kao ni Dostojevski.

Ono u čemu se razilazim sa profesorkom Ahmetagić, kada je u pitanju doživljaj Dostojevskovih junaka i njihove psihopatologije, nije kvalitet, preciznost i sveobuhvatnost analize njihovog psihoemotivnog funkcionisanja. Naprotiv, psihoanalizom junaka od strane profesorke Ahmetagić potpuno sam impresioniran. Neskromno dajem sebi za pravo da mislim kako bi malo koji profesionalni psiholog bio kadar za psihološku obradu tog nivoa kompleksnosti i preciznosti. Sa profesorkom Ahmetagić ne slažem se na jednom drugom nivou, koji istovremeno može da se posmatra i kao globalniji, i kao dublji nivo, u odnosu na obrađene psihološke detalje. Čini mi se da ću taj nivo najjasnije predstaviti ako prikažem razliku u svom doživljaju junaka Dostojevskog, u odnosu na moj utisak o tome kako ih doživljava profesorka Ahmetagić: ja prema junacima opterećenim patološkim narcizmom, obrađenim u Knjizi o Dostojevskom, osećam snažno sažaljenje; moj utisak je da autorka knjige prema tim istim junacima oseća nerazumevanje, čak i neku vrstu prekora.

Ne mora biti u vezi sa prethodnim, ali mislim da i prema Dostojevskom, kao kreatoru tih junaka, imamo različite odnose: ja mislim da je Dostojevski, slikajući svoje likove, tragao za korenima svojih ličnih narcističkih poriva; autorka knjige, takav je moj utisak, misli kako je Dostojevski želeo da prikaže patološki narcizam (nezrelost) na delu sa pozicije superiornog zrelog posmatrača koji sve razume, pa čak i da nagovesti načine kako prevazići svoje komplekse (suočavanje sa svojim nesvesnim konfliktima, rad na sebi…)

Pogledajte sve knjige i izdanja i naručite: OVDE

Imam još jedan utisak: mislim da profesorka Ahmetagić nije imala jasnu i svesnu želju da Dostojevski u njenoj knjizi izgleda kao sveznajući psihoanalitičar, ali ga je u žaru svojih psihoanalitičkih traganja i otkrivanja prigrlila pod svoj plašt, ne ostavljajući prostora za drugačije gledanje na Dostojevskog nego kao na nekog ko je svoje priče pisao sve imajući na umu onaj intrigantni segment između patološke i zrele ličnosti, koji je kod nje u žiži interesovanja. Njegove priče, naprotiv, jesu psihoanalitički konstrukti koji se bave strukturom psihopatologije (a ne poželjnim mogućim pravcima njenog prevazilaženja), prikazujući sukobe fiksiranih narcističkih motiva i moralnih imperativa do te mere uverljivo da to ne ostavlja mesta sumnji da predstavljaju duboke uvide autorove samoanalize. Dostojevski ostaje na nivou tih prikaza, za razliku od onoga kako bi se moglo pomisliti na osnovu predstavljanja profesorke Ahmetagić, ne dosežući do pretpostavki i zaključaka o mogućim rešenjima psiholoških konflikata. Možda bi on pisao drugačije da je imao prilike da čita Frojda, Junga, Rolo Meja, Froma… Možda tada uopšte ne bi imao motiva za pisanje, ko zna? Ne sporim ni opravdanost napora da se ideje Dostojevskovih priča nadograđuju psihološkim poukama o umeću ljubavi. Međutim, čini mi se da se time zamagljuje ono što je po meni vrednije u njegovim delima, a to je ukazivanje na realnost postojanja i razornost moći narcističke psiho(pato)logije u ljudima. Vredno je zbog toga što čovek, od kada je spoznao sebe (pa sticanjem svesti o sebi stekao narcizam kao svoju imanentnu karakteristiku), negira svoj narcizam, potiskujući ga u nesvesno. Iz nesvesnog, narcizam pritiska i stvara patnje, patnje čijeg porekla čovek nije svestan. Dostojevski slika ekstremne kvantitativne vrednosti narcističke psihopatologije pojedinca, ali prava, najznačajnija i najvrednija spoznaja iz njegovih slika, pojavljuje se tek kada shvatimo i prihvatimo da se najveća količina destruktivnog delovanja narcizma nalazi difuzno raspoređena među svim ljudima (u različitoj razmeri, naravno). Razotkrivanje sveprisutnosti a relativne nevidljivosti narcizma, oblika i težine emotivnih patnji koje iz te suprotnosti proističu – sve to dato kroz ekstremne primere da bi se dobilo na uverljivosti – to je potreban i dovoljan uslov za puni doživljaj osvedočene vrednosti dela Dostojevskog. Odnosno, nije neophodno nadograđovati to delo nečim čega u njemu nema, poukama o umeću ljubavi, na primer. Kritičko ukazivanje na implikacije ovog tipa u knjizi profesorke Ahmetagič, koje po meni zamagljuju suštinu Dostojevskovih priča, predstavlja poentu moje priče.

Profesorka Ahmetagić skreće pažnju na postojanje problema narcizma i ukazuje na načine za njegovo prevazilaženje (samouvidi, spremnost za promene…) To čini na način koji usmerava pogled napred, u budućnost, a odvraća pogled od same strukture narcističkog haosa u glavama junaka (čime se Dostojevski zapravo jedino bavi), kao i od prošlosti, u kojoj se nalazi ključ za uređivanje tog haosa. Reći nekome kako treba da bude nesebičan u ljubavi teško da će ga naterati na tako nešto ako prethodno nije u svojoj glavi demontirao nesvesne strukture svog patološkog narcizma. Da bi se demonitrala bilo koja struktura neophodno je da bude vidljiva, tj. dovedena u svesno.

Dakle, postupak bi bio sledeći: 1) upoznati, dovesti u svesno prenaglašene (patološke) komponente svog narcizma (to je ono što Dostojevski radi u svojim pričama); 2) spustiti se u najdublju svoju prošlost, u same početke života, sa ciljem da se u karakteru odnosa sa roditeljem razotkriju i dovedu u svesno faktori koji su formirali patološku narcističku strukturu (u delima Dostojevskog ovaj segment dotiče se tek sporadično, kao znak da je negde bio svestan toga); 3) misaono obraditi prethodno dosegnute spoznaje i uvide, na način da se u novim, deblokiranim uslovima, formiraju novi, racionalniji životni stavovi („naknadno sazrevanje“ po Frojdu).

Opservacije profesorke Ahmetagić štedro vuku ka trećem segmentu, ali je on u praktičnom smislu, smislu konkretnog duhovnog sazrevanja pojedinca, neizvodljiv bez prethodna dva. Dostojevski jeste svu silinu svog uma koristio u obradi prvog segmenta, sa idejom da u svom ličnom životu uspešno obradi treći segment, tj. da prevaziđe svoje neurotične konflikte, ali bezuspešno, zato što mu je nedostajalo znanja o drugom segmentu. U svom ličnom životu uspeo je da dođe jedino do nagoveštaja utehe u religiji. Zato u njegovim delima dominira nepromenljivost stanja, nemogućnost razvoja koji bi događaje pokrenuo ka boljem. On je spoznao svoju psihopatologiju i iscrpno je opisao kroz svoje junake (prvi segment), ali kao što ne uspeva sebe da promeni u željenoj meri, tako i njegovi junaci ostaju nepromenjeni.

U Knjizi o Dostojevskom profesorka Ahmetagić obrađuje teme iz oblasti teorije književnosti, pogotovo u analizi pripovedačkih rešenja u priči Dvojnik, kao i u povremenim (veoma utemeljenim) osvrtima na nesuvislost traženja socioloških motiva u pričama Dostojevskog od strane nekih prethodnih analitičara (jer sve u njegovim pričama je suva psihologija, iz koje sociološke teme tu i tamo ispadnu kao neminovni nusprodukt). Baš u Dvojniku sukob iskrenosti narcizma i hipokrizije socijalne prilagođenosti posebno dolazi do izražaja. Uprkos jasnoj definisanosti „kliničke“ situacije, na kraju priče ostaje gorak ukus nedoumice ko je zapravo lud: bolesnik, ili svi ostali oko njega. 

Ukupno gledano, knjiga profesorke Ahmetagić u mnogo većoj meri predstavlja traktat o duhovnoj (ne)zrelosti (sličan Fromovom Umijeću ljubavi, iz koga je i najveći broj citata u knjizi), sa posebnim osvrtom na patološki narcizam, nego što se bavi teorijom književnosti. Ako zanemarimo oblike bavljenja psihologijom, ovakvom pristupu ne samo da se nema šta zameriti, već se može izdići na nivo paradigme bavljenja delima Dostojevskog. Drugačiji pristupi, koji ne uočavaju veličinu i vrednosti psiholoških poniranja u delima Dostojevskog, a zameraju mu književničke nesavršenosti, mogu dovesti do apsurda nipodaštavanja jednog od najvećih oslikavača ljudske psihologije ikada, što Dostojevski definitivno jeste. Tako nešto, na primer, desilo se Nabokovu, sa njegovim delom Esej o Dostojevskom.

Pogledajte sve knjige i izdanja i naručite: OVDE

Bavljenje psihologijom veoma je delikatan posao. Ne mislim da sadržaji koji ukazuju na ono u psihologiji čoveka „kako bi trebalo da bude“ nemaju svoj značaj i vrednost, ali mislim da spadaju u površne psihološke opservacije koje nekada mogu biti čak i kontraproduktivne kao vodiči u samoizgradnji pojedinaca koji se oslanjaju na takve prikaze. Većina popularnih knjiga o duhovnom razvoju i sazrevanju predstavlja primer za to. No ovde nije reč o tome, kada pričamo o Knjizi o Dostojevskom Jasmine Ahmetagić, već o imputiranju Dostojevskom nečega što mu je bilo nedostupno, uz relativno zanemarivanje nečega što je zaista želeo da kaže. Teško je zamisliti da je Dostojevski imao na umu poželjne modele ponašanja svog junaka iz podzemlja, i načine kako doći do njih, dok ga je opisivao. Sve mislim da bi ga tako nešto veoma omelo u uverljivosti opisa aktuelnog ponašanja svog junaka. Pa i da je tako nešto imao na umu, mislim da bi to namerno gurnuo u stranu, zarad rečene uverljivosti. Jer Dostojevski nije imao drugi cilj sa ovom knjigom, nego upravo opisati pustoš deformisanog i zakržljalog rastinja psihoemotivnih sadržaja svog junaka. Odnosno, a bilo bi potpuno neshvatljivo da je drugačije, svojih ličnih psihoemotivnih sadržaja.

To je taj pomenuti prvi segment psihoanalize, koji čini okosnicu svih dela Dostojevskog. Ako ćemo se baviti psihoanalizom, pravom konstruktivnom psihoanalizom koja ima za cilj da zaista promeni ličnost, iza prvog segmenta mora slediti drugi segment. U tom drugom segmentu treba se zapitati zašto je taj junak takav. Nepravedno je i surovo misliti da je on takav zato što je sam tako izabrao. Pa zar se ne vidi koliko on sam pati zbog toga, koliko očajnički želi da se promeni?

Njegova želja da promeni sebe najvidljivija je upravo u definisanju svog stanja kao bolesti prekomernog saznanja. Junak misli da je prekomerno saznanje izazvalo bolest, ne uočava da je ono zapravo posledica bolesti, rezultat njegovih pokušaja da promeni sebe. Reći da ne ume da voli i da ne ume da se daje, zbog čega jadna Liza strada, sve nagoveštavajući da bi on to i mogao naučiti ako se potrudi, isto je što i tvrditi da paraplegičar ne može da hoda, zbog čega strada njegova okolina, a on bi i mogao prohodati kada bi se potrudio. U prikazu ovih odnosa oseća se empatija prema Lizi kod profesorke Ahmetagić, a ja mislim da je Liza samo sredstvo za plastičnije i uverljivije prikazivanje emotivnog invaliditeta glavnog junaka. Kao što su to uostalom i svi drugi likovi u priči. U ovoj priči postoji samo jedan junak, sve ostalo je poligon sa lutkama. To jeste prikaz i mera narcizma junaka, ali i potresno svedočanstvo o monstruoznosti klinča u kome taj narcizam drži svoju žrtvu. Zato ja žalim junaka.

Psihološki sadržaji čoveka svojom elastičnošću stvaraju iluziju da se mogu menjati mnogo lakše nego što to uistinu jeste slučaj. Nažalost, fiksiranost emotivnih struktura koje oblikuju ličnost često je jača od fiksiranosti telesnog ustrojstva. I najveći telesni nedostaci mogu se kompenzovati dobrim emocijama, dok loše emocije ne može kompenzovati nikakva savršenost telesnog sklada. Dostojevski je dobro osetio tu fiksiranost, može biti tako što je ulagao nadljudske napore u rad na sebi bez zadovoljavajućeg rezultata, što je preneo u svoje junake. Zato su njegovi junaci nepromenljivi. U tom radu iskopao je mnogo informacija o emotivnim fiksiranostima. To je ono što nam je dao i što nas impresionira.

Koji bi bio put spasenja junaka iz podzemlja? Sada ga znamo, zahvaljujući Frojdu. To je onaj drugi segment psihoanalize – spoznaja načina formiranja svoje ličnosti u ogledalu svog roditelja. Tek posle toga sledi treći segment. Junak iz podzemlja to nije mogao znati, kao ni Dostojevski. Profesorka Ahmetagić u Knjizi o Dostojevskom koristi bogatstvo Dostojevskovih opisa prvog segmenta psihoanalize kao odličnu platformu za svoj tekst, ali preskače drugi i uveliko razrađuje treći segment, u obliku nagoveštaja (neiskorišćenih) mogućnosti psihoemotivnog razvoja ličnosti. Bez odrađenog drugog segmenta to i ne može biti ništa više od neiskorišćene mogućnosti. I ono što je najvažnije, ostrašćena posvećenost trećem segmentu otupljuje svest o fundamentalnom značaju spoznaje prvog segmenta.

Pogledajte sve knjige i izdanja i naručite: OVDE

Neka ovakvi prikazi profesorke Ahmetagić budu korisni kao nezavisna informacija, ali ne mogu biti prava informacija o delu Dostojevskog. Lamentiranja o tome kakav čovek treba da bude, kako da ume da voli i da se daje, toga ima napretek u dostupnoj literaturi. Nedostaju neprijatni naturalistički prikazi o tome kakav čovek zaista jeste. To je ono što Dostojevski nudi, a što mi, ako ga svrstamo u tumače umeća ljubavi, odbijamo da uzmemo od njega. Cenzor koji nas tako usmerava – to je upravo naš narcizam.

Spoznaja sebe kakav jesi jeste neophodni, prvi korak ka željenom cilju boljeg sebe. Bez tog koraka, sve ostaje samo sterilno lamentiranje.

Nebojša Ivanović

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *