• 0 Items - 0,00
    • Trenutno nema proizvoda u korpi.

Blog

featured-02.09.

Dugo već razmišljam o birokratizmu. Možda još od srednje škole, kada smo na časovima marksizma upoznali tu destruktivnu pojavu, koju su tako ingeniozno prepoznali teoretičari i praktičari komunizma i socijalizma, označili je kao svog najvećeg neprijatelja, da bi se ona potom pojavila prepakovana u novom, njihovom aranžmanu, još moćnija nego pre.

Već sam i zaboravio stare marksističke definicije birokratizma, ne sećam se više kako se taj oblik ljudskog ponašanja kategorizuje, koje su njegove koordinate u sistemu ljudskog socijalnog funkcionisanja. Uvek prezren, a vazda neiskorenjivo prisutan.

Od nedavno birokratizam posmatram kao emociju. Ljudsku socijalnu emociju. Kao i druge emocije tog nivoa i ovo je složena emocija, sastoji se iz većeg broja nešto jednostavnijih emocija. Te jednostavnije emocije mogu se kombinovati u različitim odnosima i davati unekoliko različite oblike ispoljavanja u birokratskom ponašanju, zavisno od životne situacije – tj. zavisno od konkretnog odnosa birokrate i njegove žrtve.

Pogledajte sve knjige i izdanja i naručite: OVDE

Kada razgovaramo o emocijama, jedini način razgovora koji ima smisla jeste motivisati sagovornika na unutrašnje proživljavanje ličnih emotivnih sadržaja, što znači naterati ga da razmišlja. Da razmišlja o svojim emocijama.

Nametanje svojih emotivnih doživljaja drugome isto je što i sipanje vode iz bokala preko kamena, uz očekivanje da će kamen od toga da se sroni u male kamičke. To je definitivno tako kada je reč o prenosu emocija. Nekada i nije sve baš tako, ali na startu, kada se upuštaš u avanturu prenosa emocija, uvek moraš računati sa tim. Ako bude bolje, utoliko bolje!

Zato mi ne pada na pamet da tragam za starim marksističkim ili kojim već definicijama birokratizma. To bi me samo omelo u mom istraživanju. Za odgovorom tragam u svom ličnom emotivnom sistemu.

Zato i ovo što ću ovde napisati nije nametanje neke moje istine, već podsticaj čitaoca da na sličan način, o sličnim pitanjima i za sličnim odgovorima, traga u svom ličnom emotivnom sistemu.

Ova poslednja rečenica možda zvuči kao ofucana patetična floskula, preko koje većina pređe ne obrativši pažnju na njen sadržaj. Međutim, u ovom slučaju ta tvrdnja jeste suština cele priče, pa ću je još jednom ponoviti:

Zato i ovo što ću ovde napisati nije nametanje neke moje istine, već podsticaj čitaoca da na sličan način, o sličnim pitanjima i za sličnim odgovorima, traga u svom ličnom emotivnom sistemu.

Priča koju ću ispričati istinita je. Sama po sebi možda i nije mnogo zanimljiva. Meni je bila povod da razmišljam o psihološkim mehanizmima koji leže u osnovi birokratizma.

Pogledajte sve knjige i izdanja i naručite: OVDE

I eto, već ovde dolazim do prve važne tvrdnje: birokratizam je psihološki, a ne sociološki fenomen (kao što uostalom i svi drugi sociološki fenomeni zapravo proističu iz psihološki uslovljenih oblika ponašanja).

Zato nijedan sociološki fenomen, pa tako i birokratizam, ne može biti rešen socijalnim reorganizacijama, već jedino psihološkim delovanjem unutar svakog pojedinačnog ljudskog bića.

Zametan posao, reći će neko: psihološki intervenisati unutar svakog ljudskog bića… Ko to uopšte može da realizuje?

Slažem se sa takvim stavom, čak ga i nadograđujem: ne samo da bi to bio zametan posao, već je doslovno neizvodljiv. Psihološki transformisati skoro celokupnu svetsku populaciju da bi se iz ljudskih glava uklonili emotivni obrasci koji pogoduju birokratskom ponašanju – to jeste nemoguća misija. Trenutno postojeća birokratska populacija širom sveta u ovom trenutku je neopozivo stabilna kategorija, a što je najzanimljivije, na istom nivou stabilnosti je oduvek, odnosno od kada postoje informacije o ljudskom društvenom funkcionisanju.

Pogledajte sve knjige i izdanja i naručite: OVDE

Ali pred čovečanstvom je budućnost, nove generacije koje u sebi ne moraju imati emotivne obrasce birokrata! – reći će neko. Taj neko govori olako, o nečemu do čega mu i nije mnogo stalo. Buduće generacije ne moraju imati birokratske emotivne obrasce, ali svi su izgledi da će ih imati još neko vreme.

Zašto?

Zato što se birokratizam nasleđuje. Od roditelja birokrate uglavnom nastane potomak birokrata. U stvari, nasleđivanje i nije pravi termin za ono što hoću da kažem. Nasleđivanje podrazumeva prenos genetskog materijala, a ovde se radi o vertikalnom prenosu psiho-emotivnih obrazaca funkcionisanja, mehanizmima nesvesnog učenja. Dete nesvesno usvaja obrasce funkcionisanja roditelja, u svojim najranijim godinama života.

Da li je uopšte moguće promeniti takav jedan sled događaja, koji se već milenijumima održava, koji poznajemo kao takav od kada je čovek postao svestan sebe kao socijalnog bića, a čija psiho-emotivna uslovljenost seže još dalje u prošlost, i po svemu sudeći zasnovana je na biološki uslovljenim nagonima za održanje života?

Mislim da je to moguće, na osnovu toga što sve vreme postoji jedan stabilan (ne veliki, jedva oko 5%) deo ljudske populacije, kod koga je prisustvo birokratskog mentaliteta svedeno na minimum.

Kako razmnožiti i raširiti taj pelcer ne-birokratizma? Da li je moguće da se desi spontano produhovljavanje (produhovljenost je antipod birokratizmu) celokupne svetske ljudske populacije?

Pogledajte sve knjige i izdanja i naručite: OVDE

Rekao bih da se spontano produhovljavanje ne može desiti. Da je moglo desilo bi se već do sada, imali smo više nego dovoljno vremena. Savremeni tehnološki razvoj, koji olakšava pristup i protok informacija, čini se da više pogoduje širenju birokratskog mentaliteta nego njegovom suzbijanju, zbog dominacije većine. U ranijim vremenima, širenje informacija i ideja pretežno je bilo privilegija produhovljenijih.

Kako onda to uraditi? Kako proširiti produhovljenost na račun birokratizma?

Jedan od mogućih postupaka u tu svrhu jeste prekid prenosa birokratskih obrazaca psiho-emotivnog funkcionisanja sa roditelja na potomka, što bi moglo da se realizuje kontrolisanim uslovima formiranja ličnosti dece u najranijem životnom dobu. Da, to bi značilo kontrolisanje ili uklanjanje uticaja roditelja na decu, što u širem smislu znači i ograničavanje autonomije porodice, te naše svetinje koja nam toliko emotivno znači.

To bi bila bolna tačka koju treba prelomiti. Međutim, iako bolna za nas koji smo odrastali u krugu porodice, deca koja bi odrastala u uslovima kontrolisanog sazrevanja imala bi svoje emocije prema tom sazrevanju, koje bi im značile isto koliko i porodične emocije nama. Odnosno, takva deca ne bi bila emotivno uskraćena. To što bi neki otac patio zbog toga što njegov sin možda neće naslediti poslovičnu porodičnu razmetljivost, to i nije od preteranog značaja.

Sve ovo neodoljivo podseća na tehnike opisane u Hakslijevom romanu Vrli novi svet.

Pa, videćemo… Odnosno, videće se…

Svaku bolnu tačku teško je prelomiti, potreban je motiv jači od te tačke. Kako će taj motiv izgledati, da li će se uopšte pojaviti, to ne znam, ali znam da društveni odnosi evoluiraju, kao što evoluira i ljudski psiho-emotivni sistem tokom života pojedinca. U prevodu, svaka osoba se tokom svog života produhovljava, neka više, neka manje. Motivi za najveće duhovne uzlete obično nastaju u periodima najjačih kriza i najtežih trenutaka u životu.

Pogledajte sve knjige i izdanja i naručite: OVDE

Stalno najavljujem priču, a onda se raspričam o teoriji. Sada konačno krećem sa pričom, koja nema drugu svrhu do da prikaže neke aspekte birokratizma na delu, ali još više da prikaže različite psiho-emotivne obrasce koji mogu postojati kao osnova birokratskog ponašanja.

Priča je sledeća:

Nedavno mi se javio kolega i prijatelj, profesor uglednog evropskog univerziteta sa kojim stručno sarađujem, povremeno se dopisujući i o temama van stručne komunikacije, sa neobičnom pritužbom:

“Zamisli, dekanica mi nije dozvolila da budem član komisije za odbranu doktorske disertacije na drugom univerzitetu, ovde u mojoj zemlji. Reč je o disertaciji kandidata koji je najveći deo doktorata uradio na mom materijalu, u oblasti u kojoj sam ja, da ne preteram, ali sigurno među deset vodećih stručnjaka u Evropi. Trebalo je da ta dozvola bude čista formalnost, kad eto ti. Na tom drugom univerzitetu imaju pravilnik da bilo koji gostujući nastavnik mora imati saglasnost matičnog fakulteta da bi učestvovao u njihovom radu, što je po meni takođe besmislena formalnost, ali mislio sam da moj fakultet neće praviti probleme.

Zar nije to sumanuto? Zar nije interes naučne misli da se nesputano širi, u interesu svih?”

Ovo pismo doživeo sam kao apel prijatelja za pomoć, ili bar utehu, i požurio da mu odgovorim:

“Potpuno razumem tvoju ozlojeđenost – odgovorio sam mu – ali nekako nisam iznenađen. Treba razumeti duboke porive koji ljude teraju na birokratsko ponašanje, pa tako i tvoju dekanicu.”

Njegovo pismo došlo je nakako u sred mojih razmišljanja o birokratizmu, od kojih sam neka gore naveo, tako da sam sve to iskoristio da bih mu pojasnio situaciju, iskreno očekujući da mu time olakšam patnje. Međutim, on se skoro naljutio na mene:

“Birokratsko ponašanje! Šta pričaš!? Kakvo birokratsko ponašanje na univerzitetu! Zar akademski nivo univerziteta dozvoljava i primisao o birokratskom ponašanju pod njegovim okriljem?”

Moj prijatelj se bavi prirodnim naukama, veoma posvećeno, to je način njegovog života i njegovo osnovno sredstvo za samopotvrđivanje. Zato je donekle insuficijentan u razumevanju ljudskih psiholoških i socijalnih principa funkcionisanja. Shvatio sam njegovo nerazumevanje, pa sam počeo strpljivo da mu objašnjavam:

“Akademski nivo institucije nema nikakve veze sa karakterom osoba koje čine tu istituciju. Štaviše, osobe koje zauzimaju rukovodeća mesta obično uspevaju da dođu do rukovodećih pozicija baš zbog toga što su posebno motivisane, a njihovi posebno jaki motivi za dolazak na te pozicije u velikom delu potiču iz karakternih crta koje stoje i u osnovama birokratskog ponašanja. U ovom slučaju, recimo, kod tvoje dekanice može postojati sujeta kao značajna karakterna crta. Sujeta joj je pomogla da se nametne kao dekanica, ali joj je istovremeno nametnula i odluku da odbije tvoj zahtev. Jer, uz sujetu ide ljubomora. Dekanica je možda nesvesno ljubomorna na tvoje isticanje na drugom univerzitetu.”

“Nemoguće – iščuđavao se on. – Ona je i sama priznati naučni radnik, vodi značajne naučne projekte…”

Ovde je prekinuo. Osetio sam da je prekinuo, pa sam u navođenju njegovog dopisa stavio tri tačke, iako je u originalu njegove poruke stajala samo tačka. Znam da mu je u pameti bilo da nastavi sa: “…naučne projekte značajnije od mojih”, ali sada ga je njegova lična naučna sujeta sprečila da tako nešto napiše.

Prekinuo je, bez obzira na to što je to bila istina. Poznajem dobro naučni rejting njegove dekanice i njega, i koliko je ona po tom rejtingu iznad njega.

“Nema to veze – hrabrio sam ga, ipak. – Sujeta i ljubomora deluju anticipativno. Dekanica nesvesno razmišlja i o tvojoj perspektivi, o realnoj mogućnosti da je u budućnosti prevaziđeš.

Ali ostavimo sad to, ne mora to biti njen jedini motiv da odbije tvoj zahtev. Zapravo, njen motiv možda uopšte nije to. Možda je njen motiv obična trgovina uticajem, još tipičniji birokratski motiv.”

Ćutao je dva dana pre nego što je odgovorio:

“To još manje razumem.”

Osetio sam da sam na klizavom terenu, nastavio sam veoma pažljivo:

“Zamisli da je tebi tek tako dala saglasnost, bez ikakvog otpora. Tada njena saglasnost ne bi imala onaj nivo vrednosti koji ima kada se ne da tako lako. Ovako, kada nekome drugom da tu istu saglsnost, taj će imati doživljaj da ga je posebno zadužila, da je to, na primer, zato što joj je posebno odan, i da zbog toga treba i nadalje da zadrži svoj stav odanosti prema njoj.

Odanost u poslu ima svoju cenu, i to ne zanemarljivu. Još važnije, podizanje cene njene saglasnosti ne donosi joj dobitak samo na jednom mestu, kod samo jednog saradnika, već je to dobitak koji se automatski multiplicira kroz sve druge saradnike koji će tražiti sličnu saglasnost. I ne samo sličnu, već i bilo koju drugu saglasnost. Ona to ne mora računati ovako kao ja, na svesnom nivou, moguće je da ovakva vrsta računice kod nje postoji sasvim nesvesno.“

Pogledajte sve knjige i izdanja i naručite: OVDE

Opet je nastupila pauza pre njegovog odgovora, sada nešto kraća.

„Priznajem da ima neke logike u tome – složio se teška srca – ali to je deprimirajuće. Mislim da ja nikada ne bih postupao na taj način. Naš prethodni dekan bio je sušta suprotnost. Imam utisak da je u oblasti naučne saradnje dozvoljavao i ono što mu nismo tražili, da nas je maltene sam stimulisao i terao na među-univerzitetsku komunikaciju.“

Nisam rekao mom prijatelju da njegovi lični obrisi sujete, koji se daju naslutiti u njegovom nastupu, govore o tome da bi i njegovi postupci bili opterećeni nekim oblikom birokratizma kada bi se našao na poziciji koja provocira birokratsko ponašanje. On tako nešto definitivno ne bi razumeo.

(Ovde ću kratko izvesti zaključak da birokratizam obitava u nama kao potencijal, nemanifestna pojava, koja se ispoljava kada nastanu za nju povoljne okolnosti. S druge strane, emotivne patnje žrtava birokratizma najčešće potiču iz istih emotivnih sklopova koji predstavljaju birokratski mentalitet, koji postoji kao trenutno nemanifestan u toj žrtvi.)

Zato sam se zadržao na komentaru ponašanja prethodnog dekana, imajući neodređeni doživljaj da su psiho-emotivni obrasci prethodnog dekana i mog prijatelja slični. Ali, ispostavilo se da je za mog prijatelja i to bio nesvarljiv zalogaj.

Pogledajte sve knjige i izdanja i naručite: OVDE

Pisao sam mu:

„Pošto smo načeli priču o birokratizmu, nekako osećam kao obavezu to da ti osvetlim što više aspekata birokratizma.

Tvog prethodnog dekana ne poznajem i ne znam ništa o njemu. Možda je on jedan zaista produhovljen čovek, ali to se definitivno ne može zaključiti samo iz ovih njegovih postupaka koje si opisao. Naime, birokratizam ima mnogo lica, može se pojaviti u obliku potpuno suprotnom od onog kako ga uobičajeno doživljavamo. Birokrata može biti i neko ko sve nekritički daje i dozvoljava, na radost dobitnika, bez ikakvih uslovljavanja, ali opet sa idejom da iz toga izvuče nešto za sebe. Ne mora to biti materijalna korist, čak ni trgovina uticajem, to može biti jednostavno emotivna dobit od osoba kojima daje ono što njega ništa ne košta, odnosno ono što mu je društvo stavilo na raspolaganje zbog njegovih ranijih zasluga (te zasluge se veoma često zasnivaju na povlađivanju birokratskom mentalitetu).

Ovu emotivnu dobit najpribližnije bih opisao kao iluziju dobijanja ljubavi.“

Sada je pauza u dopisivanju potrajala tri dana.

„Mislim da si stvarno zabrazdio – demonstrirao je najzad svoje nerazumevanje moj prijatelj – skoro da i mene vređaš takvim kvalifikovanjem tog izuzetnog čoveka. On je jednostavno dobar čovek. Na kraju, kako bi trebalo da se ponaša neko ko nije birokrata?“

Neizmenljiva karakteristika diskusija ovog tipa je da uvek zalaze u dalje oblasti, koje nisu primarna tematika, ali suština je u tome da se sve zapravo vrti oko iste teme i vrati na nju. Tako se desilo i u ovom slučaju.

Pogledajte sve knjige i izdanja i naručite: OVDE

Načeta je priča o tome šta je dobar a šta loš čovek. Naizgled različita priča od priče o birokratizmu, ali te priče se ipak negde sustiču. Zato i nisam koristio drugi izraz kao antipod birokratizmu, već izraz produhovljenost. Produhovljenost je verovatno jedini izraz koji je pravi antipod svim patetičnim oblicima ljudskog ponašanja, bez obzira na to da li ga svrstavamo u dobro ili loše. Patetični oblik ponašanja koje po površnim kvalifikacijama ljudskog morala svrstavamo u dobro, može biti loše (birokratsko) ponašanje.

Šta je sad pa to: površna kvalifikacija ljudskog morala? Opet sam odlutao, bolje da se vratim na diskusiju sa kolegom:

„Da, to je pravo pitanje – podržao sam ga, možda i da bih ga odobrovoljio, na malo birokratski način, priznajem. – Mogli smo krenuti i od tog pitanja. Razlika između birokratskog i produhovljenog ponašanja teško je uočljiva onima koji nisu produhovljeni… produhovljeni bar do određene mere. Birokratizam i produhovljenost su dva tega na klackalici, što više jednog, to manje drugog. Pritom, niko nije potpuno produhovljen i lišen birokratizma, kao ni obrnuto. To su univerzalne relacije koje važe za sve ljudske osobine i oblike ponašanja.

Razlika je suptilna granica koja određuje količinu dobiti za narcističke (lične) i količinu dobiti za univerzalne (zajedničke) ciljeve. Narcistički ciljevi, zbog same prirode čoveka, uvek su u prevazi. Zbog toga, što više u ponašanju i odlukama ima učešća univerzalnih ciljeva, što je odnos bliži pedeset-pedest postotnom odnosu, to je ponašanje produhovljenije, a manje birokratsko.

Na kom nivou tih odnosa postoji granica koja određuje da li je ponašanje birokratsko ili produhovljeno, to niko ne zna. Najčešće je to stvar intuitivne procene posmatrača, što opet u najvećoj meri zavisi od nivoa produhovljenosti tog istog posmatrača. Sve je relativno, k’o što reče Ajnštajn.“

Nisam imao ni najmanju sumnju da sam ga ovim tvrdnjama potpuno sludeo. Upleo sam narcističke i univerzalne ciljeve kao nešto što je samo po sebi jasno, a radi se o fenomenima koje sam opsežno obrađivao u svojim esejima, koji su i pored sveg mog truda da to što uverljivije objasnim, većini čitalaca ostali nejasni. Najzad, i sam moram priznati da to ne može biti jasno tek tako. Narcistički i univerzalni ciljevi prožimaju jedni druge, to je nerazmrsiv koloplet odnosa koji treba prihvatiti na taj način, tj. da se ne mogu sagledati kao konačne jasno definisane kategorije.

Pogledajte sve knjige i izdanja i naručite: OVDE

Ovo je teško shvatljivo čoveku, jer čovek je navikao na jasne jednoznačne kategorije: ispravno i neispravno, npr. Ništa između, i nikako i jedno i drugo.

Pošto smo uobičajili da šaljemo ne previše duge poruke, ja sam svoju prethodnu poruku poslao onako kako sam je ovde naveo, ništa preko toga. Tom sažetošću postizao sam to da se ne rasplinjavam, i da njegovi odgovori budu orijentir za moja sledeća razmatranja i savete. Međutim, on se posle ovog poslednjeg pisma nije javljao nekoliko dana.

Mogao je bar da kaže: „pojasni, molim te“, ali čak ni tako nešto nije poslao.

Ne mogu reći da sam njegovim nejavljanjem izgubio orijentir o tome šta da pišem dalje. Sve sam već imao napakovano u glavi, njegovo pismo jedva da bi tu na bilo koji način uticalo i nešto promenilo.

Međutim, pomislio sam da je možda ozbiljnije razočaran, možda čak i uvređen. Ta pomisao me je demotivisala da bilo šta dalje pišem, i to je potrajalo bogami još koji dan. A onda, prebirući po glavi u nekom trenutku sve aspekte našeg dopisivanja, shvatio sam da moja malodušnost u vezi našeg dopisivanja nije ništa drugo do čist birokratizam.

Jeste, tražim nadoknadu za svoje zasluge, kada nema nadoknade ja prestajem da se trudim. (Nije ni ovo baš tako prosto, tako sam ga predstavio zbog scenskog efekta, što bi rekli dramatičari).

Sve u svemu, bilo kako bilo, ja sam mu na kraju napisao pismo u kome sam izneo sve ono što mi je bilo napakovano u glavi:

„Birokratizam je psiho-emotivni fenomen koji karakteriše težnja da što više dobiješ za sebe i svoje lične, narcističke ciljeve, a proporcionalno manje za sveopšte, univerzalne ciljeve, pritom koristeći sveopšte, zajedničke resurse (obično društvene pozicije), kojih si se na ovaj ili onaj način dokopao.

Dobici mogu biti materijalni ili emotivni, to je svejedno, zato što novac i materijalne vrednosti nisu ništa drugo do materijalizacija emocija (još jedna moja ranija, možda malo nejasna definicija).

Svaki dobitak stoga je emotivni dobitak. Tvoj bivši dekan dobija emotivnu satisfakciju od svog nekritički benevolentnog ponašanja. Pitao si me šta bi bilo ne-birokratsko ponašanje u njegovom slučaju. Bilo bi to ponašanje koje bi imalo kritičnosti u sebi prema zahtevima i molbama koje on nekritički ispunjava. Odgovornost u pristupu, jednom rečju. Ne sumnjam da su zahtevi koji su mu upućivani bili opravdani, ali ne-birokratski pristup mora sve to potanko obraditi i proveriti do detalja, pre nego što donese odluku.

U čemu se razlikuju dobijanja bivšeg dekana i sadašnje dekanice?

Razlikuju se jedino u valuti u kojoj im se dobitak obračunava, a valuta zavisi od njihovog karaktera, odnosno tipa ličnosti. Deca koja su odrastala sa pritiskom majke da sva njena sreća u životu zavisi od njihovog ponašanja postaju introvertne ličnosti, zavisne od doživljaja kako drugi gledaju na njih. Takav je tvoj bivši dekan. Njemu je najvažnije da ga drugi dožive kao dobrog čoveka. Deca koja su odrastala bez dovoljno obraćanja pažnje na sebe u tom smislu, čija se majka nije preterano uzbuđivala kako će se dete ponašati u smislu da zadovolji i izbalansira njene lične frustracije, takva deca postaju dominantno ekstravertne ličnosti, ne opterećuje ih previše kako drugi gledaju na njih, pa se ne ustežu da traže konkretnije vrednosti: uticaj, materijalne dobitke… Taj profil ličnosti više odgovara tvojoj sadašnjoj dekanici, ali podele nikada nisu potpuno jasne i oštre. U svakoj ličnosti ima i jednog i drugog stava, odnosno i introvertnosti i ekstravertnosti. 

Pogledajte sve knjige i izdanja i naručite: OVDE

Tvoja sadašnja dekanica dobija na isti način kao i bivši dekan, ali u drugoj valuti, da se tako izrazim. Ona dobija na uticaju. Međutim, možda je i ona mogla biti zadovoljena čistim emotivnim dobitkom, bez pretvaranja u uticaj. Da si recimo otišao do nje pre nego što si podneo zahtev, da joj izraziš nešto poštovanja i poniznosti, siguran sam da bi ti bez reči odobrila zahtev. (Da, grubo zvuči, ali poniznost zaista jeste jedna od valuta birokratizma. Interesantno, ali i doživljaj poniženosti takođe je oblik birokratizma. Znam da je to nešto što nikada neću moći da utuvim u glavu takvima kao što si ti. Za tu tvrdnju nemam drugi argument osim činjenice da produhovljena osoba nikada, ni u jednoj situaciji i ni pred kim, ne može da se oseti poniženom.)

Da si se setio da joj uručiš sitan poklončić, parfem recimo. To je kombinacija materijalnog i emotivnog davanja. Žene to više dožive kao emotivno davanje, to je deo njihove prirode, njihov romantičarski mentalitet insistira na razlici između materijalnog i emotivnog.

Da, tako je, i to je birokratski postupak, ali sa birokratizmom se možeš izboriti jedino na njegov način. Za sada.

Na stranu to, hoću da kažem da su želje birokrata iste, bez obzira na njihov spoljni oblik, a to jeste dobitak za sebe.

Zašto insistiraju na tome? Odnosno, zašto preteruju u tome, jer birokratizam predstavlja baš tu frakciju preterivanja u traženju dobitka za sebe. Šta njima fali u životu?

Svakako ne sitan poklončić, ili to što ćeš milo gledati svog dekana koji ti bez reči i bez ikakve provere potpisuje saglasnost. Ne to, svakako!

Nedostaje im ljubav! To im je zakinuto davno u životu, u vremenu koga se i ne sećaju. Nisu imali dovoljno ljubavi od svog roditelja, u vremenu kada su formirali svoje karaktere. Nedostatak ljubavi pravi birokrate.

A šta je ljubav? To je ravnopravni odnos, pedeset-pedeset postotna ravnoteža dobijanja i davanja.

Dobijanja i davanja čega? Emocija, naravno!

Neurotični roditelj može praviti srceparajuće predstave o tome kako je njegovo dete njegov život. Dete odrasta sa idejom da je to ljubav, i to je zabluda koja određuje njegov život. Samo retki mogu kasnije u životu spoznati da ljubavi tu zaista nije bilo, da je sve to bio samo spektakl za neurotično zadovoljavanje roditelja lično. Roditelj je tu mnogo više uzimao za sebe nego što je davao. Samo retki, rekoh – sposobni za pravo produhovljavanje.   

Pogledajte sve knjige i izdanja i naručite: OVDE

Drugi neurotični roditelj jedva da će baciti pogled na svoje dete kada dođe s posla, obuzet važnim poslovima svog samopotvrđivanja (nesvesno robujući neurozama svog roditelja).

Takvi roditelji su vampiri dečjih emocija, crpu iz svoje dece a ništa, ili veoma malo daju.

Iz takve dece nastaju birokrate, manifestujući se na ovaj ili onaj način. Takvoj deci ljubav je uskraćena na početku života, i ona nemaju drugi način da to nadoknade, nego da je traže u svakome i u svemu što im se pojavi kao zgodna prilika.

Sada je možda vreme da ti otkrijem još jedan izraz koji se odnosi na produhovljene osobe. Produhovljenost zvuči nekako isuviše filozofski, egzotično, rekao bi čovek da je to neka utopija, nešto čega nema među nama. Drugi izraz za produhovljenost, koji se mnogo više koristi u oficijelnoj psihologiji, jeste zrelost.

Produhovljena ličnost može se nazivati i zrelom ličnošću. Sada će ti biti jasnije kako neke osobe već po rođenju imaju sreće da budu produhovljene, tj. zrele, a kako druge potroše čitav život za svoje produhovljavanje, pa opet ostanu nedovoljno zrele.

Ali, ništa nije jednoznačno u svetu emocija. Naknadno produhovljene osobe mogu biti neuporedivo produhovljenije od onih izvorno zrelih, u nekim oblastima realnog života. Da, u nekim oblastima, jer realan život nije jednostavni kolačić od jedne vrste materijala, u njemu ima svega: brašna, putera, šećera, mleka, vanile, jaja, čokolade, voća, šlaga… Ne kažem da usklađenost svih sastojaka nije važna, jeste i te kako, ona daje onu zrelost koju intuitivno doživljavamo i prepoznajemo kao životnu zrelost. Ali isto tako, neki kolač može zablistati samo svojom čokoladom, ili svojim šlagom, da samo to bude dovoljno da ga uzdigne iznad svih dobro usklađenih kolačića.

Pogledajte sve knjige i izdanja i naručite: OVDE

Nivoe duhovnosti koje naknadno produhovljene osobe mogu dostići u pojedinim životnim oblastima, izvorno zrele osobe obično nikada ne mogu dostići.

A da ti ne pričam koliko inteligencija ima značajnu ulogu u svemu tome. Kako u inicijalnom sazrevanju, na početku života, tako i u naknadnom produhovljavanju, kasnije u životu…

Eto, dragi moj, ispričah ti mnogo toga, i sada razmišljam kako ćeš ti gledati na to. Ova priča isuviše je kratka da te navede da shvatiš poreklo birokratizma tvoje dekanice, još teže ti može objasniti birokratizam tvog bivšeg dekana, a najmanje ti može objasniti ono što ne smem ni da ti pominjem – tvoj lični birokratizam. Ako će ti biti lakše, ni ja sam nisam ništa manji birokrata od tebe, u mnogim aspektima.

Svrha svake priče uvek i bez razlike jeste da te navede na razmišljanje o svom životu i svojim emocijama.

Kada razmisliš, dobro razmisliš, dugo i duboko,  i dođeš do odgovora kako i iz čega je nastala emocija, kako kod nekog drugog tako i kod tebe, tada odjednom volšebno nestaje njen neurotični naboj, koji te je mučio pre toga.

Tada postaješ spreman da opraštaš, i drugome i sebi. Ali da opraštaš zaista, bez emotivnog naboja. Ne tako što ćeš reći da si oprostio, a u sebi nastaviti da budeš besan.

Nadam se da su ti jasni bar moji motivi traganja za korenima emocija.

Čoveku koji živi svakodnevni život na način kako je navikao, takvi porivi nisu uvek bliski i jasni. Jasno mu je da postoji nerazumevanja među ljudima, prihvata da guta svoje nerviranje zbog stava drugoga, da ga drugi napadaju zbog prisvajanja nečega na šta misli da ima puno pravo… Sijaset drugih ukrštanja interesa u borbi za dobre emocije, sve do najstrašnijih zločina, on prihvata kao surovu ali neminovnu realnost…

Pogledajte sve knjige i izdanja i naručite: OVDE

Sve to je jasno i normalno današnjem čoveku.

Jedino je manje uobičajeno zapitati se šta je nateralo nekog drugog da me povredi. Uz kakvu majku je taj odrastao, kakvo okruženje ga je formiralo kao ličnost, da li je dobijao dovoljno ljubavi…?

I manje je uobičajeno zapitati se zašto se ja osećam toliko povređenim u situaciji u kojoj mnogi drugi ne bi bili do te mere povređeni. Ili se zapitati: zašto ja ne osećam povređenost drugoga kada je on u situaciji koja mene tako snažno povređuje? Uz kakvu majku sam ja odrastao, kakvo okruženje je mene formiralo kao ličnost, da li sam dobijao dovoljno ljubavi…?  

Da, da, prijatelju moj, važne su to priče. Važne, ali preduge i preduboke. Nema čovek vremena da se njima bavi, večito žuri da ugrabi nešto ljubavi, one ljubavi koja mu je davno uskraćena.“

Prošlo je već dovoljno vremena od kada sam poslao ovo poslednje pismo da mogu da zaključim da mi prijatelj neće odgovoriti. Nije čak ispoštovao ni onu elementarnu pristojnost akademskih krugova da na dopis uvek odgovoriš, makar samo to da si poruku primio, pa ma kako šturo. Nema šta, veći je birokrata nego što sam mislio u početku.

Da nije toliki birokrata, shvatio bi moju potrebu da pričam i objašnjavam nesvesne nivoe emotivnih doživljaja. Oprostio bi mi što sam ga ovako zaskočio i zasuo lavinom netraženih a uznemirujućih informacija. Razumeo bi da ja to moram tako, čim osetim zgodnu priliku, zato što prilika nema baš puno. Nema ih puno zato što ljude ta oblast malo zanima. Mnoge i nimalo.

Pogledajte sve knjige i izdanja i naručite: OVDE

(Zapravo, nije stvar samo u (ne)zanimanju, već i u aktivnoj odbojnosti. Ljudi imaju odbojnost prema tome, jer to zalazi u njihov narcizam, za koji ne žele da znaju.)

Razumeo bi prijatelj da je to moj način traženja ljubavi koja mi je davno uskraćena, moja valuta u razmeni dobijanja i davanja, jednom rečju, moj oblik birokratizma.

Kada bi sve to razumeo on bi mi oprostio, i poslao makar kakvu poruku.   

Nebojša Ivanović

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *